Ispred zgrade Tribunala za ratne zločine u Hagu tokom izricanja prvostepene presude generalu VRS Ratku Mladiću mogle su da se vide samo bosansko-hercegovačke zastave, da se čuju samo rođaci navodnih Mladićevih žrtava i na kraju da se uz sendvič i kolače presuda nazdravi.
Hitnom intervencijom policije sprečen je sukob kada je samo jedan jedini Srbin pokušao da razvije zastavu Srbije.
Mladićevoj porodici i svima koji su došli da ga podrže nije bilo dozvoljeno prisustvo niti obraćanje medijima ispred suda, već su sprovedeni na zadnji ulaz Tribunala. Tako se, kažu oni, sve vreme međunarodna pravda i odnosila prema njima, sklanjala njihovo stradanje od očiju javnosti.
Predsednica Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila opštine Bratunac Radojka Filipović jedna je od malobrojnih Srpkinja koje su prisustvovale izricanju presude Ratku Mladiću.
Ona se na konferenciji za medije nakon saopštavanja presude koju su održali advokati odbrane oštro usprotivila mnogobrojnim predstavnicima medija i nevladinog sektora koji su u svakom pitanju provlačili konstataciju da su samo muslimani i Hrvati bili suočeni sa najstrašnijim zločinima.
Filipovićeva je u jednom trenutku ustala i rekla da je Srpkinja za čiju priču treba da zna ceo svet. Da su muslimani iz Srebrenice 1992, predvođeni Naserom Orićem, došli u njeno dvorište i u njenu kuću, i ubili joj supruga, svekra, jetrvu i njeno dvoje dece. Kaže da poštuje muslimanske žrtve, ali da i u njenom rodnom mestu postoje udruženja koja već deset godina govore o zločinu, ali da njihovu priču nema ko da čuje.
„Dođu, saslušaju, ali ta priča ne ide u etar, i kada progovorite o zločinu, kao da se sav svet okomi na vas. Sudu i Tužilaštvu BiH prezentovala sam zločine koji su se desili prvo nad članovima moje porodice, a onda šire. Posle toga sam dobila pretnje smrću, za 8. mart mi je musliman isekao gume na automobilu ispred stana, da bi nekoliko godina kasnije taj automobil i izgoreo. Počinilac je uhvaćen, ali je poslata poruka nama Srbima da istina ne može da se govori. Zabetoniran je samo taj mit o Srebrenici iz jula 1995. i zbog toga istina o stradanju Srba još nije ugledala svetlost dana. Bilo je pokušaja da se nešto procesuira, tipa Naser Orić pred Haškim tribunalom, ali oslobođen je komandne odgovornosti, a sad je oslobođen individualne odgovornosti i prosto ne znate koji je put i način da ova satanizacija Srba prestane.“
Ni Zdravka Karlica, predsednica Gradske organizacije porodica poginulih boraca i nestalih civila opštine Prijedor ne doživljava Haški tribunal kao pravedan sud koji će suditi onako kako je bilo. Naglašava da se na dan izricanja presude uverila u još jednu diskriminaciju Tribunala.
„Ušli smo na druga vrata, sedeli smo u jednoj prostoriji iz koje nam nije bilo dozvoljeno da izađemo, da damo izjavu medijima. Krili su nas da nas niko ne vidi. To i jeste poenta — da istina o stradanju Srba, odnosno ’srpska Srebrenica‘ ne ugleda svetlost dana, da ono što se dešavalo na tim prostorima počinje i završava se u julu 1995. i to su međunarodna zajednica i Haški tribunal i cela svetska javnost hteli da urade, a nas je mnogo poginulo“, kaže Karlica.
Svedoči da su u Prijedoru prve žrtve bili Srbi i da se sve radilo na tome da ne dođe do većih stradanja, ali da je druga strana želela rat.
„Pripremali su se za rat godinama, a mi nikako nismo shvatali, jer smo takav narod, dobrodušan, ne vidimo šta nam komšije spremaju. Na početku rata govorili su da imaju 40.000 ubijenih Bošnjaka, muslimana u Prijedoru, a onda su taj broj smanjivali na 20.000, pa na 10.000. Danas je zvaničan podatak da postoje 2.172 žrtve. Ne opravdavam ono što im se desilo, žalosno je to, ali nijednog momenta ovaj sud nije doprineo da dođemo do istine, da se pomirimo, da na neki način ne gledamo jedni druge kao zločince — oni nas, a mi njih“, kaže za Sputnjik Zdravka Karlica.
Haški tribunal zvanično prestaje da radi 31. decembra posle 23 godine. Formiran je da bi sproveo pravdu i da bi se pomirile sve nacije na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, Radojka Filipović tvrdi da je osnovan da bi satanizovao Srbe, odnosno amnestirao ulogu i odgovornost međunarodne zajednice za sve ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, da bi oprao ratnu prošlost svim Hrvatima i muslimanima koji su imali udela u ratu. Dodaje da su Gotovina, Markač, Orić i Haradinaj izašli slobodni iz Haškog tribunala, a da su drakonske kazne dobili svi oni koji se zovu i prezivaju kao Srbi.
I advokat Branko Lukić saglasan je sa našim sagovornicama. Kaže da je prema Rezoluciji 827 Tribunal imao tri glavna zadatka — da privede kriminalce pravdi, da pravdu dovede žrtvama i da ostvari pomirenje među narodima. Tvrdi da nijedan zadatak nije u potpunosti ispunio, samo je ispunio zadatak gde su Srbi bili okrivljeni. Advokat kaže da nijedan kriminalac nije priveden pravdi, da nijedna srpska žrtva nije dobila pravdu i da nije došlo do pomirenja.
„Ne može parcijalnom pravdom da se ostvari pomirenje. Ovakvom pravdom su svi nezadovoljni, čak i žrtve drugih naroda. Žalosno je, nadao sam se da će efekat rada Tribunala biti bolji, ali sve zavisi od ugla iz kojeg se gleda. Razgovarao sam sa nekim strancima, oni su zadovoljni, ali njih ne interesuje srpska žrtva, hrvatska žrtva, muslimanska žrtva. Oni su napravili jedan eksperiment, ali ako vidimo da stalni krivični sud ne uzima ništa od prakse ovog suda, onda nešto tu nije dobro“, ocenjuje Lukić.
Zdravka Karlica dodaje da joj je sve bilo jasno još dok je pričala sa glavnim tužiocem Tribunala.
„Razgovarate sa njim iznova i iznova, ali vidite da do njega ne dopiru vaše reči. Utisak je bio uvek isti — džaba mi pričamo, on je svoj sud već doneo“, kaže predsednica Gradske organizacije porodica poginulih boraca i nestalih civila opštine Prijedor.
