Šta sa Rudarsko-topioničarskim basenom Bor (RTB), već skoro dve decenije je pitanje svih pitanja srpske ekonomije. To potvrđuje i da ga je srpski predsednik Aleksandar Vučić, dok je bio na čelu srpske Vlade, označio kao ekonomski problem broj jedan.
Tri pokušaja privatizacije jednog od najvećih nalazišta bakra u Evropi, sa 1,38 milijardi tona overene geološke rudne rezerve, propala su. Prva dva pokušaja privatizacije propala su zbog toga što kupci nisu ispunili finansijske obaveze, dok se na treći tender za prodaju kombinata niko nije javio.
Potraga za strateškim partnerom izgledala je kao trka očajnika koji, bez obzira što je iscrpljen i što je na izdisaju, hoće da stigne na cilj. Cilj se, izgleda, sada vidi. Još uvek kao blaga svetlost na kraju tunela, ali ipak se nazire.
Prvo su proletos stigle vesti da je jedna od najvećih kineskih kompanija zainteresovana za RTB Bor. Međutim, uslovi koje su Kinezi postavili previše su teški, kako za samu kompaniju, tako i za grad Bor i ceo region, čija je ekonomska snaga nekada počivala na kombinatu.
Prema vestima koje su srpski mediji objavljivali, kineska kompanija zahtevala je otpisivanje dugova, kompletan kineski menadžment i otpuštanje većeg broja radnika.
Sada se pojavila nova ponuda iz Rusije, od jednog od najvećih proizvođača bakra, Ruske kompanije za bakar (RMK), čiji je vlasnik Igor Altuškin, 66. na listi najbogatijih ljudi na svetu.
Prema pisanju srpskih medija RMK proizvodi 1,4 miliona tona koncentrata bakra godišnje, a u toku ove godine uložili su 500 miliona dolara u nove rudnike.
RMK je treći po veličini ruski proizvođač bakra, poseduje pet rudnika i dve topionice, a trenutno gradi jedan od najvećih rudnika bakra u Evropi.
Ova kompanija razmatra različite varijante saradnje sa RTB-om Bor, od otkupa preduzeća do stvaranja zajedničkog preduzeća uz učešće države Srbije na osnovu imovine kombinata, saopštila je za Sputnjik pres-služba RMK-a.
Za Srbiju je najinteresantnija ponuda o stvaranju zajedničke kompanije, kaže profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, što bi državi dalo mogućnost da utiče na poslovanje kombinata.
„Bakar je ipak jedna od strateških ruda, takozvanih strateških materijala, čiji vek neće skoro isteći. Iako su mnogi na Zapadu još sedamdesetih godina smatrali da je vreme klasičnih materijala prošlo, industrijalizacija Kine i Indije u prvi plan je ponovo stavila klasične materijale, tako da je njihova slava i dalje vrlo prisutna, i dalje su vrlo traženi i osnova su razvoja većeg broja zemalja i njihovih industrija“, objašnjava Savić.
Ulazak u partnerstvo sa ruskom kompanijom, pored toga što bi država zadržala kontrolu nad kombinatom, pruža i mogućnost da, kako Savić kaže, ako se za državu to pokaže kao opravdano, poželjno, efikasno i isplativo, povećava svoj udeo i eventualno postane i većinski partner.
„Nadam se da je kod vlasti sazrelo saznanje da mi nemamo neke naročite šanse da idemo napred ako ne budemo razvijali realni sektor, a bakar je značajna sirovina. Ta vrsta proizvodnje podloga je za čitav niz drugih grana i fabrika, koje nažalost imaju problema, ali se nadam da će to neko prepoznati i u tom smislu usmeriti razvoj srpske industrije“, kaže Savić.
Kontrola nad kombinatom i mogućnost razvoja razlozi su zbog kojih je strateško partnerstvo, prema Savićevom mišljenju, bolje od klasične privatizacije, iako bi to od države možda zahtevalo dodatna ulaganja.
„Klasična privatizacija ne mora da bude dovedena do kraja. Dva puta smo bili na pragu da prodamo preduzeće, pa se kupac predomislio. I u Srbiji i u okolnim zemljama imamo loše iskustvo sa procesom privatizacije jer vlasnici gledaju da u što kraćem periodu povrate novac i maksimizuju profit; rapidno smanjuju broj zaposlenih; čitav niz socijalnih funkcija koje su sada zastupljene u Boru, ne bi postojale; na svaki mogući način izbegavaju plaćanja koja su normalna u razvijenoj državi. To je privatni način posmatranja stvari, gde maksimiranje profita tera privatnog vlasnika da se na tako ponaša“, objašnjava Savić.
Ako se ruska kompanija pokaže kao ozbiljan investitor, onakav kakvog traži srpska strana, bio bi to obostrano koristan posao, naglašava ekonomski ekspert iz Moskve Anton Šabanov. On, međutim, kaže da posao sa RTB-om Bor neće biti jednostavno realizovati i da će, kako kaže, prilično dugo trajati.
„RTB Bor ima, osim ograničenih rezervi bakra, i dugove, a ni proces proizvodnje nije jeftin. Zato kupac sve ove okolnosti mora dobro da prouči, ali onda i srpska vlada da vidi da li pristaje na ponuđene uslove investitora“, kaže Šabanov.
Srbija je prilično zahtevna kada je reč o kupcu borskog kombinata, dodaje on, ona traži profilnog kupca, kompaniju sa iskustvom u eksploataciji i proizvodnji bakra.
RMK jeste takav kupac, ali ostaje otvoreno pitanje hoće li se dogovoriti sa srpskom vladom, kako kaže, na obostranu korist.
„Iz perspektive ekonomije, profilni kupac uvek je najinteresantniji i potencijalno najpouzdaniji, kao što bi u ovom slučaju to bila kompanija RMK, jer su onda velike šanse da novi vlasnik zaista obnovi sve proizvodne procese i počne više i bolje da zarađuje. Od toga koristi imaju sve strane. I naravno, tada bi se porezi slivali u srpsku kasu. Podvlačim da bi ojačavanje proizvodnih procesa bilo važno, jer prema podacima kojima raspolažem, srpski proizvođač radi sa nekih 50 odsto kapaciteta“, kaže Šabanov.
Iz godine u godinu, RTB Bor gomilao je gubitke i povećavao je zaduženost, objašnjava Savić. Na kraju, zaduženost kombinata iznosila je 1,2 milijarde evra, a država je otpisala oko 900 miliona.
„Ako država nešto ne uradi sa Borom, i pored otpisa duga, plašim se da će sudbina Bora biti takva da će gubici i dalje rasti. Iako imamo protivrečne informacije da Bor zbog trenutne cene bakra može da servisira tekuće obaveze, najnovija analiza Fiskalnog saveta pokazala je da to nije tako“, objašnjava Savić situaciju u kombinatu.
RTB Bor počeo je da propada još za vreme sankcija, dodaje on. Za vreme postojanja SFRJ u Boru se proizvodilo oko 140.000 tona anodnog bakra, dok današnju količinu proizvedenog bakra Savić karakteriše kao simboličnu — između 35.000 i 40.000 tona. Takođe, RTB Bor ima fiksne troškove koji ne zavise od proizvodnje.
Nedomaćinsko rukovodstvo, koje je očekivalo da će država pokriti sve gubitke takođe je jedan od razloga što RTB Bor, prema Savićevim rečima, propada.
„To su sve stvari koje su dovele do toga da je Bor u takvoj situaciji u kakvoj jeste i mislim da država Srbija nema sopstvenih resursa da bi mogla samostalno da organizuje proizvodnju“, kaže Savić.
U poslednjih dvadeset godina, kombinat nije ulagao u otkrivanje novih nalazišta bakra, što je dovelo do, kako Savić kaže, paradoksalne situacije da RTB Bor ima jednu od najmodernijih topionica, a nema dovoljno rude.
„Čini mi se da je jedino rešenje da dođu ili kineski ili ruski partneri. Da li će to biti u saradnji sa državom ili privatizacija, ne znam. Više bih voleo da bude strateška saradnja, ali drugo najbolje rešenje bi moglo da bude i privatizacija jer bi to značilo da RTB Bor može da preživi, da jedan deo zaposlenih može da nađe posao, da grad Bor može da živne i da sve to zajedno bude na korist građana Srbije“, kaže Savić.
Ako se ne pronađe način za privatizaciju Bora, njegova sudbina sa protokom vremena biće još teža, zapadaće još veće probleme, zaključuje Savić.
