Kao komandant STRATKOM-a, a to je najvažnija američka komanda, koja daje izvršno odobrenje za lansiranje interkontinentalnih projektila sa nuklearnim bojevim glavama tipa „minutmen“, za slanje strateških bombardera B-52, B-1 i B-2 sa atomskim bombama, ili raketama, kao i za lansiranje podmorničkih raketa sa nuklearnim bojevim glavama tipa „trajdent“, što sve, zapravo, i čini američku nuklearnu „trijadu“, general Hejten je izjavio da bi odbio naređenje predsednika Donalda Trampa za aktiviranje nuklearnog udara ukoliko bi to naređenje bilo „nezakonito“. General je doslovno rekao: „Na meni leži odgovornost za nuklearni arsenal SAD. Ja dajem predsedniku savete, a on mi govori šta da uradim. Ako to bude protivzakonito, ja ću predsedniku reći da je to protivzakonito, i onda se dosetite sami šta će tada biti“.
Sada već daleke 1983. godine boravio sam dva dana kao gost u bazi Ofut, pored Omahe u Nebraski, SAD. To je geografsko središte SAD i to je tada bila SAK, Strateška vazdušna komanda, ono što je sada na istom mestu i u istoj bazi STRATKOM. Glavna komandna sala baze je na tri sprata ispod zemlje, na površini gore je samo avionska pista i tri tužne vrbe. Imao sam intervju sa glavnim komandantom SAK, generalom sa četiri zvezdice Benijem Dejvisom, čovekom koji je tada direktno bio potčinjen predsedniku SAD Ronaldu Reganu. I general mi je objašnjavao proceduru lansiranja projektila sa nuklearnim bojevim glavama. SAK je tada imao pod svojom komandom 121.250 vojnika, oficira i podoficira, u samoj bazi pod zemljom radilo je nekoliko hiljada ljudi.
Komandno mesto generala Dejvisa je na balkonu podzemne sale, opremljeno sa šest velikih ekrana, pored kojih su svetleće table i grafikoni, malo dalje svetluca 16 ekrana automatskog komandnog i kontrolnog sistema. Na stolu generala Dejvisa je crveni telefon, direktna veza sa predsednikom SAD. General lično odgovara predsedniku Reganu i ministru odbrane Kasparu Vajnbergeru. No, kao komandant može samostalno da pošalje bombardere sa nuklearnim oružjem do određene udaljenosti od granica tadašnjeg SSSR-a.
Uglavnom, procedura za otpočinjanje nuklearnog udara prilično je složena i pod višestrukom kontrolom. Da bi se ispalila raketa tipa „minutmen“, četiri oficira moraju istovremeno da okrenu ključ i drže ga u tom položaju nekoliko sekundi. Za svaki silos i raketu u njemu postoji drugačiji ključ. Raketa ne može da bude lansirana bez specijalne šifre koja dolazi iz Vašingtona, iz sedišta Veća za nacionalnu bezbednost. Ta se šifra onda ubacuje u kompjutersku glavu rakete, i tek je onda projektil spreman za lansiranje. No, i tada svaki kontrolor u silosu može da spreči ispaljivanje rakete. Proces provere šifre traje manje od 30 sekundi, jer u scenariju nuklearnog rata i Vašington i Moskva imaju samo od pet do sedam minuta za odluku o lansiranju nuklearnih raketa. Ukoliko do tada nema odluke i izvršnog naređenja posadama silosa lansiranje neće biti moguće, jer protivnički projektili sa atomskim bombama već stižu i poklapaju one koji kasne.
Dakle, general Džon Hejten neće imati vremena da zaključuje je li Tramp naredio nešto nezakonito ili nije, kada je u pitanju njegova komanda SAK. On mora da deluje brzo i po automatizmu kada dobije odgovarajuću šifru iz Vašingtona, ili ga za pet do sedam minuta više neće biti. General Hejten sve to odlično zna, ali je sebi ipak dozvolio luksuz izjave bez presedana u istoriji američkih oružanih snaga. On se tom izjavom, koja je više politička, nego vojna, pobunio protiv legalno izabranog američkog predsednika Donalda Trampa kao vrhovnog komandanta oružanih snaga SAD.
Možda tu generalovu pobunu najbolje objašnjava bivši ministar odbrane SAD Vilijam Peri, koji je povodom izjave generala Hejtena rekao: „Rizik nuklearnog rata se povećao upravo zato što je predsednik SAD Donald Tramp“.
Dočekasmo, dakle, i pobunu Pentagona protiv Bele kuće. Qvo vadis America?
