Situacija u BiH je stalno pod tenzijama, eksplozivna je i nikad ne znamo šta tamo može da se dogodi. Tu zemlju drže stranci, ali ne može Bakir da prizna Kosovo niti to može da uradi bošnjačka politička elita bez predstavnika RS i bez Srba, ocenjuje za Sputnjik Jelena Vukoičić, politikolog.
Izjava Bakira Izetbegovića o Kosovu podigla je velike tenzije u regionu. Koliko je ona zaista opasna za ovo podneblje?
— Ne smatram da je opasna, ali jeste provokacija, jer je Srbija značajna za unutrašnju stabilnost BiH kao jedan od garanta Dejtonskog mirovnog sporazuma. Srpski zvaničnici, a ne samo ova vlast nego i sve prethodne, insistiraju na tome da Srbija poštuje legitimitet i suverenitet BiH, iako istovremeno ima poseban odnos sa Republikom Srpskom, što je, opet, posledica Dejtona. To je na jednoj strani, a na drugoj Izetbegović izjavljuje da bi, da se on pita, sutra priznao Kosovo i da bi to bila dobra stvar. To je nediplomatski, nekorektno, drsko, bezobrazno. Ovu izjavu vidim kao deo njegove političke promocije, kao deo predizborne kampanje.
Zbog čega je ta izjava data baš u ovom trenutku?
— Na njegovu izjavu moglo je da utiče nekoliko faktora. Sledeće godine biće održani opšti izbori u BiH. Predizborna kampanja svake četiri godine tamo traje godinu dana i možemo da čujemo zapaljive, politički nekorektne i drske reči. Ova izjava ima veze i sa rejtingom SDA, koja nije prošla baš najsjajnije na prethodnim izborima. Izetbegović je i dalje, pojedinačno, najmoćniji političar u bošnjačkom nacionalnom korpusu, ali nije nedodirljiv. Ima onih koji bi želeli da se nađu na njegovoj poziciji i imaju dobre šanse za to, tako da on nacionalističkim izjavama pokušava sebi da podigne rejting. Možemo da čujemo, a postoji šansa i da je tako nešto tačno, da ovo ne dolazi samo od njega, već i od drugih faktora i da možda ima veze sa zapadnim pritiscima na Srbiju, vezano za Kosovo i Metohiju. On sad „talasa“, i to će možda raditi neki drugi regionalni politički lideri da za to dobiju zeleno svetlo od nekih faktora iz međunarodne zajednice, koji na taj način pokušavaju da izvrše pritisak na Srbiju.
Da li Bakir Izetbegović pre dolaska početkom decembra u Beograd treba da se izvini predsedniku Srbije?
— Treba, a verovatno neće. Kao što je i predsednik Vučić rekao, nažalost, Srbija jeste vreća za udaranje za veliki broj regionalnih političara. Oni za to imaju prećutnu podršku Brisela i Vašingtona, koji vode glavnu reč na Balkanu. Mogu da parafraziram predsednika Vučića — da je on nešto tako izjavio vezano za nezavisnost RS, bio bi u Hagu. Možda ne bi bio tamo, ali bi se sigurno digla prašina. Sam dolazak u Beograd jeste neprijatna situacija. Nije lako ni onima koji ga primaju kada znaju kako razmišlja i kada vide kako se ponaša. Srbija se trudi da održi stabilnost, jer je situacija uvek na ivici konflikta.
Šta je on to toliko drugačije rekao od naših suseda koji su već priznali Kosovo, a to su i Crna Gora, Makedonija, Hrvatska?
— Nas boli što je to uradila Crna Gora i što je uradila Makedonija, nevezano za to pod kojim su pritiscima bile da urade tako nešto, ali u slučaju BiH je nešto specifično. Bakir Izetbegović, odnosno bošnjačka politička elita, ima vlast na 23,4 odsto teritorije BiH, tamo su Bošnjaci apsolutna većina, on ne vlada ni u Banjaluci ni u mnogim drugim gradovima te zemlje. Republika Srpska jeste polovina BiH, ona nije država dejure, ali defakto jeste. Oni se nekorektno odnose prema državi koja ima dobru volju, a šta ako mi sutra priznamo Republiku Srpsku?
Predsednik Srbije je boravio ove nedelje i u sedištu NATO-a, gde je naglašeno da obe strane žele da sarađuju. Kakve benefite ima NATO od saradnje sa Srbijom?
— SAD i NATO-u nije dovoljno da dominiraju na Balkanu, oni žele apsolutnu dominaciju i krajnji im je cilj da u potpunosti potisnu Rusiju sa ovog podneblja. Može Srbija večito da bude vojno neutralna, opet će biti okružena NATO državama. Alijansa nema opasnost od Srbije, ali ovde preko 80 procenata ljudi voli Rusiju, i zbog toga se Srbija posmatra kao latentna pretnja, kao ruski saveznik. To je jedan istorijski način gledanja na stvari, i NATO-u je cilj da što više neutrališe, suzbije taj ruski uticaj.
Koliko oni mogu da nateraju Srbe da promene mišljenje, pogotovo posle 1999. godine?
— Stalno dobijamo informacije da Amerikanci, Brisel, NATO, raznorazne zapadne strukture ulažu neka sredstva upravo u to kako bi promenili javno mnjenje, odnos naroda prema Alijansi. Oni su to i dosad, na neke vrlo kontraproduktivne načine, pokušavali da urade preko nekih nevladinih organizacija, koje su možda samo još više stvorile taj animozitet stanovništva prema Alijansi. Sumnjam da bi neka kampanja mogla značajno da promeni svest ljudi. Međutim, ono što je verovatnije su pritisci i subverzivne političke metode kojima se Zapad služi, a znamo kako to izgleda. Amerikanci uvek mogu na neki način da pokušaju da promene vlast, kao što su to i radili — od Ukrajine do Libije. To je latentna opasnost koja uvek postoji.
Jens Stoltenberg je rekao kako je njima potpuno svejedno šta će Beograd odlučiti u vezi sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom, da oni ne vrše nikakve pritiske. Koliko verujete takvim izjavama?
— Apsolutno ne verujem. Da se vratim na gospodina Brajana Hojta Jija, koji je bio naš gost, koji je izneo američko viđenje, to kako Amerika vidi da bi Srbija trebalo da gradi, odnosno, prekida odnose sa Rusijom. Posle su on i ambasador Kajl Skot davali neke izjave koje su išle u pravcu ovoga što je izjavio šef NATO-a, da je to pogrešno protumačeno, da Hojt Ji nije rekao rekao da Srbija sedi na dve stolice, da Beograd ima pravo da vodi svoju politiku, a da je on samo davao dobronamerne savete. Koliko smo mogli da vidimo, iz prilično neprijatnog razgovora, on je otprilike Vučiću rekao sledeće: „Čuo sam vas, ja sam rekao šta Amerikanci misle. Preneću ono što se ovde dešavalo, a vi odlučite“. Kad Amerikanci kažu „vi odlučite“ to je otprilike — ako hoćete da nas poslušate, okej, ako nećete, mi imamo drugi način. Te izjave su deo diplomatskog protokola, ali iza svake zapadne izjave, onda kada nisu zadovoljni onim što su čuli od svog sagovornika, uvek postoji mogućnost da dođe neki diplomatski, pa onda politički, pa onda neki treći pritisak, i mi smo se na to navikli.
NATO je i dalje, bar deklarativno, protiv transformacije kosovske vojske bez promene Ustava. Da li treba da mu verujemo?
— U ovom trenutku sve je neizvesno. Očigledno je da je sve vezano za tu odluku negde zamrznuto. Postojale su neke indicije da bi taj proces mogao da ide mnogo brže, ali je sada status kvo. Cilj Amerikanaca je da se Kosovo zaokruži kao država, da dobije pun državno-pravni legitimitet i stolicu u UN, a ne može da postane država ako nema svoju vojsku. To što se trenutno vojska Kosova gura u drugi plan, ne znači da oni neće ponovo izaći sa tom idejom za godinu-dve.
Oni nikad to neće postati, ukoliko Srbija ne stavi potpis.
— Tako je, i zato mi trpimo pritiske. Srbija nikad ne mora da prizna Kosovo, a Kosovo može da postane država, ukoliko Srbija ne zatraži od Moskve da stavi veto na pokušaj nečega takvog u UN. Tu sve zavisi od Moskve. Na Rusiju niko ne može da vrši pritisak, na Srbiju može i mi smo svedoci te situacije.
U kom svetlu vidite sada prekid odnosa Srpske liste sa Hašimom Tačijem?
— Ako pogledamo tok briselskih pregovora, vidimo da je srpska strana ispunila sve, pa i više od onoga što se od nje očekivalo. Ono što je Srbima omogućavalo minimum garancija za opstanak, Zajednica srpskih opština, nije ni blizu formiranja, a Brisel na to ne reaguje. Pregovori su takvi da Srbija radi sve što se od nje traži, da Priština ne radi ništa i da predstavnici vlasti kosovskih Albanaca neprekidno izjavljuju da je njima samo cilj da se ti pregovori završe i da Srbija prizna Kosovo. Posebna informacija jeste da su Amerikanci zvanično Beogradu dali 18 meseci da se briselski pregovori privedu kraju i da bi posle toga trebalo da usledi neka međunarodna konferencija, a opet niko ne pominje činjenicu da Albanci nisu ispunili ništa. Reakcije predstavnika Srba sa Kosova su pokušaj da se situacija pomeri sa mrtve tačke, jer niko ne reaguje, to je jedna jedna pat-pozicija.
Možda Srbiji u ovom trenutku i odgovara zamrznuti status?
— U ovom trenutku odgovara. Američka nervoza zbog Kosova se pojačava. Proglasili su nezavisnost pre deset godina, ali nisu ušli u UN, što znači da Amerikanci i njihovi veliki evropski saveznici nisu uspeli da ih uguraju u međunarodne institucije. Nama više odgovara da se ti pregovori zamrznu, da dobijemo na vremenu. Možda će se promeniti prilike na međunarodnoj političkoj sceni koje će nam ići u korist. Amerika je dosta slabija nego što je bila pre 10 godina, a mnogo više nego što je bila pre 20. Možemo samo da pretpostavimo kako će se stvari odvijati sledećih pet ili deset godina. Istovremeno, Srbija je pod pritiskom, jer oni uvek mogu da pokušaju da destabilizuju prostor KiM.
Mediji pišu da se u Srbiji pojačala aktivnost američkih i britanskih obaveštajnih službi. Da li to baš ide u prilog vašoj tezi da su nervozni i da zbog toga ovde vršljaju?
— Nervozni su i vršljaju sve vreme. Mi imamo jedan preglomazan zapadni nevladin sektor, ja mislim da 95 procenata nevladinih organizacija dobija taj novac sa Zapada. To su oni koje mi kolokvijalno nazivamo „soroševci“. Ima ih u institucijama sistema, prisutni su na univerzitetu, naučnim institutima, u medijima i političkim strankama. Razlog za njihovu nervozu je strah da ovo može da ostane zamrznut konflikt jako dugo i da Kosovo ne uđe u UN. Tu postoji paralelan proces srpskih evrointegracija. EU ne može od Srbije da zahteva da prizna Kosovo, kada ga nije priznalo pet članica Evropske unije, ali Brisel zahteva da na kraju tog procesa Beograd potpiše nekakav sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Niko ne zna kako bi to tačno trebalo da izgleda i šta bi trebalo da znači. To je jedan dodatni problem koji komplikuje ovu, inače već komplikovanu situaciju.
Koliko je održiv sporazum Putina i Trampa dogovoren u Vijetnamu ako je Pentagon odbio da sarađuje sa Rusijom i Sirijom u granatiranju preostalih terorista, pripadnika DAEŠ-a?
— Mislim da nije. Bilo bi dobro kada bi Rusi i Amerikanci mogli da se saglase oko važnih pitanja, ali je očigledno da tako nešto nije moguće, jer su to potpuno suprostavljene politički paradigme. Ruska intervencija u Siriji potpuno je legitimna zato što tamo deluje na poziv sirijskog rukovodstva. Ono što se Amerikancima desilo u Siriji govori o globalnom opadanju njihove moći. Potisnuti su iz Sirije, nisu uspeli da sklone Bašara el Asada i da zagospodare tim prostorom, sprečili su ih Rusi. To se ne bi desilo pre deceniju ili dve. Oni ne mogu da sarađuju, jer su Nusra front i DAEŠ zapravo bili saradnici SAD. I to nije prvi put, Amerikanci su sarađivali sa ekstremistima i u Avganistanu, Bosni, Iraku, Libiji. Svuda su rušili umerene lidere upravo uz pomoć onih najekstremnijih islamista.
