Britanci su uvek imali veoma oštar stav prema Rusiji, posebno u poslednjih 15 godina, pa prema mišljenju Dmitrija Oficerova Beljskog sa Visoke škole ekonomije, nije čudno što je premijerka Tereza Mej odlučila da bude oštrija od drugih svetskih lidera, posebno ako uzmemo u obzir njen položaj na unutrašnjoj političkoj sceni.
Premijerka i ministar u magli geopolitike
Iako je početak svog govora o spoljnopolitičkim odnosima posvetila žestokoj kritici Rusije, Mejova je potom rekla da odnosi sa Moskvom kakvi su sad — Londonu nisu potrebni. Potom je reagovala i zvanična predstavnica Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova konstatujući da su optužbe na račun Rusije sa kojima je izašla premijerka Velike Britanije neodgovorne i neosnovane.
Tereza Mej je u konfliktu sa šefom diplomatije Borisom Džonsonom, smatra Dmitrij Oficerov Beljski, pošto Džonson planira da poseti Moskvu i smatra da London treba da se dogovara sa „sadašnjom“ Rusijom. „Ne isključujem da je Mejova odlučila da mu dodatno zakomplikuje zadatak ukoliko on odluči da pokrene proces normalizacije odnosa sa Moskvom“.
„Džonson ima ambicije da postane novi premijer, i Tereza Mej je veoma zabrinuta zbog toga. Osim toga, takva oštra retorika je posledica veoma komplikovane situacije unutar Konzervativne partije, koja je izgubila veliki broj glasova na poslednjim izborima i formirala vladu samo zahvaljujući Demokratskoj unionističkoj partiji“, navodi Dmitrij Oficerov Beljski.
Džonsonova poseta Moskvi je jedna od najvažnijih tema, sugeriše i politikolog Vladimir Bruter, iz Međunarodnog instituta za humanitarno-političke studije, i sad Mejova pokušava da napravi neku ideološku platformu za ovaj događaj. Na osnovu njenih izjava se može zaključiti, dodaje taj politikolog, da London želi da se Rusija vrati u devedesete, kad su određeni ruski zvaničnici radili na realizaciji interesa Zapada na teritoriji Ruske Federacije.
„Međutim, tada Moskva ništa nije dobila zauzvrat. Sada Rusija sprovodi nezavisnu politiku, i ukoliko Velika Britanija želi dobre odnose sa Rusijom, ona bi trebalo da ponudi program koji bi uzimao u obzir ruske interese. Jer što se tiče savezništva u ratu i u miru, Rusija nema večne saveznike, ali ima večne interese. Isto kao i Velika Britanija. Dobro je kad se ovi interesi poklapaju, ali u definisanju ovih prioriteta ne treba da učestvuje samo London nego i Moskva“, ističe Vladimir Bruter.
Vašington i London više ne mogu da tlače
Izvesno je, ukazuje za Sputnjik istoričar Čedomir Antić, da je tokom protekle tri godine došlo do raspada jedne političke koalicije koja je delovala u odnosu na svetsku politiku iz Vašingtona i Londona. Naime, dodaje taj istoričar, Vašington i London su lutali pa su na različite načine reagovali u krizama u Iraku, Libiji i u Siriji i pokazalo se da niti jedno njihovo angažovanje nije bilo uspešno.
„Trampova pobeda je, između ostalog, pobeda jedne američke politike koja Rusiju ne stavlja na mesto prioriteta. Znamo kad je Tripoli pao u ruke protivnika Muamera el Gadafija da je onda jedan od prvih gostiju bio Džon Mekejn, bivši kandidat za predsednika SAD i dugogodišnji senator, koji je i danas vrlo uticajan i koji je rekao da posle Tripolija sloboda treba da dođe u razne prestonice, pa je naveo nekoliko i poslednje su bile Moskva i Peking. Dakle, mi govorimo o politici koja traje jako dugo“, posebno naglašava Antić.
Videli smo, konstatuje Antić, u događajima oko revolucije u Ukrajini, oko tog kratkog rata Gruzije, oko pobunjene Osetije, u odnosima na Bliskom istoku da postoji tendencija opkoljavanja Rusije, da postoji tendencija napada na Rusiju.
Rusofobiju zamenio antirusizam
„Naravno, već više od 180 godina postoji tendencija rusofobije, odnosno sad se to kaže ’antirusizma‘, jer su te fobije vezane za bolesti, pa nije politički korektno tako nazivati taj odnos. Rusofobija je započela, naravno, u Velikoj Britaniji i to je ta potreba da u okviru jedne civilizacije prvo prevlada neko, i Rusija je bila viđena kao taj protivnik, ta drugost Zapada. I od tridesetih godina 19. veka postoji to uverenje da Rusija želi da okupira Evropu, da želi da joj nametne svoju političku i svaku drugu vlast, to je nastavak tog starog odnosa Zapada prema Vizantiji, tog odnosa koji vodi ka međusobnom uništenju“, podseća Antić.
Tokom 20. veka, nastavlja dalje istoričar, u dva navrata su te nove imperije, pre svega Nemačka, pokvarile račun Velikoj Britaniji i njenim saveznicima i nije došlo do sukoba sa Rusijom.
„Na kraju je Sovjetski Savez u trenutku kad se raspao u stvari omogućio nekakav trijumf Zapada, ali svet je ponovo postao multipolaran i tokom 21. veka neprekidno se koncept spoljne politike SAD i Velike Britanije vraća na tu potrebu obračuna sa Rusijom“, jasan je Antić.
Potpuno je besmislena tvrdnja da je Ruska Federacija faktor nestabilnosti i nemira, dodaje on, jer sam pogled na to ko ima baze i gde pokazuje da postoje stotine baza SAD, Britanije, saveznika širom sveta, a Ruska Federacija ih ima u Siriji, i to na poziv legitimne vlade, i u Tadžikistanu.
„Mislim da je to loše, i da Tereza Mej sama shvata, s obzirom na to da dolazi do promena ili makar postoji pritisak za velike promene, da je to besmislena politika. Dobro je što je u vreme Džordža Buša i delimično u vreme Baraka Obame malo zaustavljena ta politika, i dobro je da su se u vreme Trampove izborne kampanje čuli određeni glasovi da treba promeniti politiku prema Ruskoj Federaciji“, smatra Antić.
