Ne sumnjamo da bi Bakir Izetbegović davno priznao nezavisnost Kosova da je mogao, ali to, s obzirom na ustrojstvo BiH, i dalje može samo da priželjkuje. Džaba je potom neuspelo pokušao da izjavu koja mu se otela, a možda i nije, predstavi kao novinarsku nepreciznost.
U svakom slučaju, izazvao je reagovanja s obe strane Drine, ali i takozvane međunarodne zajednice, odnosno Amerike. Taman što su danuli dušom od silnog objašnjavanja kako Katalonija nije što i Kosovo, sad su morali ponovo da drže lekciju ponavljačima Srbima. I tako nas je Ambasada SAD u Sarajevu prosvetlila kako RS i Kosovo i Metohija nisu isto.
„Stav Vlade SAD o ovom pitanju je jasan. Ne postoje paralele između Republike Srpske i Kosova. BiH je bila suverena i međunarodno priznata država i pre Dejtonskog sporazuma. SAD i ostale članice međunarodne zajednice su u potpunosti posvećene suverenitetu i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine“, poručili su iz Ambasade SAD.
Tako su nama neukima objasnili da je BiH bila suverena i međunarodno priznata država, zamislite i pre Dejtonskog sporazuma, još od 1992. godine. I sada bi Srbi nju da razvaljuju. Nije to isto kao kada Albanci traže samostalnu državu na Kosovu i Metohiji od Srbije koja je nezavisna „tek“ od 1878. i Berlinskog kongresa. Da preskočimo srednji vek.
Ali, šta da radimo kada su „SAD i ostale članice međunarodne zajednice u potpunosti posvećene suverenitetu i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine“, a ne žele da se posvete suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Iako bi trebalo. Jer, u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija doslovce piše da je donose „ponovo potvrđujući privrženost svih država-članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2, ponovo potvrđujući apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo“.
Ali za SAD su „jači“ Dejtonski sporazum i Ustav Bosne i Hercegovine „koji ne nude prava bilo kom od dva entiteta da se otcepe od BiH“. Kao da Ustav Srbije to nudi.
Naravno da ne nudi, kao što ne nudi ni španski Kataloniji, ali je ta famozna međunarodna zajednica za katalonski neustavni referendum o otcepljenju rekla — „no pasaran“. Španija je jedna i jedinstvena.
Izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan Hedvig Morvai pokušala je da objasni. Slučaj Katalonija se, kaže, odvija u jednoj članici Evropske unije, a Srbija to ni dan-danas nije! Takođe, dodala je, za državu koja je postojala u vreme kada su se na Kosovu pojavili secesionistički pokreti ne može se reći da je bila demokratija. „To je ogromna razlika, i zato je teško sada insistirati na nekoj pravičnosti — zašto ovi mogu ovako, a oni nisu mogli onako“.
Eto zašto Albancima sa Kosova i Metohije nije trebalo čak ni da organizuju neustavni referendum. Em nismo u EU, em nismo znali za demokratiju. Objašnjenje bi pre pristajalo rubrici — „Verovali ili ne“.
Tako je bilo i septembra 2014. kada su u pitanju „srpska prava“. I dok se zvanični Brisel nije izjašnjavao o referendumu o nezavisnosti Škotske, iz EU je poslata jasna poruka da za nju postoji samo jedinstvena Bosna i Hercegovina i da se na referendum o secesiji RS i ne pomišlja.
Jedan od retkih iz međunarodne zajednice koji je još 2007. godine dao za pravo oceni Srba da su Kosovo i RS odličan primer dvostrukih standarda Zapada, bio je američki profesor libanskog porekla Valid Fares, koji je bio i spoljnopolitički savetnik u izbornoj kampanji sadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa.
Podsetio je da je međunarodna zajednica tokom ratova ′90-ih godina odmah priznala pravo na otcepljenje Hrvatskoj i BiH, dok nikada nije odgovorila na pitanje — zašto Hrvati i Muslimani mogu da se otcepe od Jugoslavije, a Srbi ne mogu da primene isto pravo u odnosu na Hrvatsku i BiH.
Albanci, kaže Fares, jesu većina u pokrajini na koju polažu pravo, ali su to i Srbi u Republici Srpskoj, na koju polažu pravo u Bosni. Dakle, ako se Albancima da pravo na samoopredeljenje, ista prava treba dati i Srbima u Bosni, zaključio je tada Fares.
Ali mišljenje jednog američkog profesora i spoljnopolitičkog analitičara nije isto što i interes SAD na Balkanu. A on se sa srpskim, očigledno, ne poklapa.
