Susret Redžepa Tajipa Erdogana i Vladimira Putina trajao je nešto duže od četiri sata, a očekivanih izjava o isporuci S-400 nije bilo, iako je turski predsednik na konferenciji za novinare pre leta za Soči rekao da Turska računa na to da isporuka ruskih sistema bude realizovana što je pre to moguće.
Čak se i premijer Turske Benali Jildirim nešto ranije oglasio rekavši da se Ankara na te sisteme odlučila jer od NATO-a nije mogla da dobije sisteme protivvazdušne odbrane takvih performansi.
„Izbora nismo imali, a sam podatak da sa postojećim sistemima nismo uspeli da oborimo do sada ukupno 71 raketu iz Sirije govori o tome da su oni zastareli“, istakao je.
Poslednje upozorenje koja je Turska dobila tim povodom došlo je direktno iz Pentagona, doduše prilično lepo zapakovano. Naime, ministar odbrane SAD Džejms Matis na lep način upozorio je Tursku da neće biti moguće da ti sistemi budu implementirati u jedinstvenu odbranu NATO-a, samim tim ni Turska neće biti deo tog integrisanog sistema odbrane.
Dmitrij Jergočenkov sa Instituta strateških studija Ruskog univerziteta prijateljstva naroda tvrdi da se odnosi NATO-a i Turske nalaze u gotovo zamrznutom stanju, iako Turska neće učiniti nikakve nagle pokrete niti glasno govoriti o eventualnom izlasku iz Alijanse, s obzirom da to nikome ne ide u korist.
Sa druge strane, naglašava Jergočenkov, Ankara će nastaviti da u narednom periodu traži sve moguće alternative kada je reč o saradnji sa NATO-om, a to se ogleda u saradnji pre svega sa Rusijom, ali i Ukrajinom i Južnom Korejom.
„Bilo kako bilo, NATO bi Tursku, kao svoju članicu, trebalo da štiti po svaku cenu, ali sve ukazuje na to da Ankara nešto i ne veruje da će Alijansa u slučaju potrebe to i učiniti. Osim toga, Turska vidi kako se razvija situacija u regionu i kako je trka u naoružanju sve aktivnija. Iranske kolege intenzivno rade na modernizaciji naoružanja i takođe rade na nabavci ruskih sistema i tehnologija PVO, stoga bi Turska takođe htela da ima takve komplekse, dok Amerikanci koriste nesposobnost Turske da proizvodi sopstvene sisteme kao instrument za vršenje pritiska na Ankaru“, upozorava on.
Energetika, trgovinska razmena i antiturska pozicija Zapada
Međutim, pored saradnje u odbrambenom sektoru, zbližavanje Rusije i Turske se ogleda i u mnogim drugim sferama, pre svega u oblasti nuklearne energije, zatim u izvozu prirodnog gasa, ali i u trgovini i turizmu.
Pored toga što se izgradnja gasovoda „Turski tok“ odvija brže nego što je planirano, Putin je najavio i da će uskoro početi izgradnja nuklearke „Akuja“, a rekao je da je trgovinska razmena ove godine tri puta veća nego prethodne, kao i da su praktično u potpunosti ukinute sve ekonomske barijere nakon obaranja ruskog aviona Su-24.
S tim u vezi, profesor Tihookeanskog državnog univerziteta Ildus Jarulin tvrdi da se polako, ali sigurno formiraju nove grupe ozbiljnih igrača koje bi mogle da odigraju odlučujuću ulogu na Bliskom istoku.
Kako objašnjava, stiče se utisak da se Amerikanci u ovom regionu pomalo „gube“, dok o evropskim državama ne treba ni govoriti, s obzirom da te „bivše metropole“ više i nisu aktivni igrači. Sa druge strane, Iran postaje sve aktivniji, a to što Rusija i Turska grade sve jače odnose govori o tome da se stvara sve bolja i povoljnija situacija za rešavanje mnogih pitanja na Bliskom istoku.
Ne treba zaboraviti da je Turskoj sve jasnije da do ulaska u EU po svemu sudeći neće doći, kao i da evropske zemlje sve više zauzimaju antitursku poziciju. Upravo iz tog razloga, smatraju analitičari, Turska je prinuđena da traži alternativne pravce poput Rusije.
Jarulin dodaje i da osim rešavanja sirijske krize u regionu ostaje mnogo drugih problema — Libija, Liban, kao i nestabilnost u Iraku, i upravo zato jačanje odnosa i saradnja Rusije i Turske može da ima veliki značaj.
„Svojevremeno je Rusija učestvovala u tom procesu, baš kao i Turska, ali Ankara tada nije imala veliki značaj — tada je dominirala američka strana. Sada se situacija menja i Bliski istok se nalazi u značajnim procesima promena“, zaključuje Jarulin.
