Ministarstvo je inače sastavilo šest mogućih scenarija, od kojih se tri završavaju posebno mračnim ishodom. U intervjuu Sputnjiku, Rasel Foster, profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu, komentariše neobični izveštaj. Na pitanje zašto Ministarstvo odbrane Nemačke uopšte razmatra ovakve scenarije, on odgovara:
„Budućnost Evrope zaista ne deluje ružičasto u ovom trenutku. U ovim planovima i vojne strukture i naravno nemačka vlada razmatraju scenarija koji izazivaju zabrinutost povodom budućnosti Evrope. Od tih šest scenarija, tri su neutralna odnosno pozitivna. Ali zato su druga tri zaista krajnje mračna. Jedan od njih predskazuje da se istočne članice mogu priključiti ruskom bloku, moguće u vidu kraha Evroazijske ekonomske unije. Još jedan od ovih mračnih predskazuje rast unutrašnjeg ekstremizma u evropskim državama, a poslednji predviđa da može doći do potpunog raspada Evrope i sve većeg stanja haosa u svetu.“
Da li i druge evropske države takođe prave takve analize na duge staze?
— Ako druge evropske države, odnosno njihovi vojni resori to i ne čine, trebalo bi da počnu, jer realno ne možemo očekivati da će dolaziti do daljih integracionih procesa u Evropi, bilo političkih, bilo vojnih. Emanuel Makron poziva na još dublje integracije, ali njegovo viđenje protivureči volji građana Evrope koji su u poslednjih nekoliko godina u svojim državama izabrali evroskeptične vlade. Tako da je ideja stvaranja jedinstvenih evropskih vojnih snaga, što je mašta i Makrona i Žan Klod Junkera, zapravo na isuviše dugačkom štapu. Svoje buduće vojne scenarije svaka država-članica NATO-a bi trebalo samostalno da razmotri. Uzimajući u obzir prilično promenljive i nepredvidive političke prioritete predsednika Trampa, NATO kao savez ne može čak znati ni koliki će biti obim američke podrške u slučaju da dođe do nekog ozbiljnog konflikta.
Koji i kakvi bi mogli biti razlozi određenih dražva za njihovo eventualno pojedinačno napuštanje EU?
— Ljudi generalno gube veru u osnovne ideje EU, zbog nekoliko faktora. Jedan od njih je demokratski deficit unutar EU, jer na primer građani ne biraju neposredno predsednika Evropske komisije. Drugi faktor su ekonomski problemi mediteranskih država i verovatnoća da opet dođe do krize unutar evrozone. Tu je i kriza sa Katalonijom i problemi sa izbeglicama, migrantima. Tako da izveštaj Ministarstva odbrane Nemačke odražava mnoge od ovih bojazni. Lideri EU zapravo ne shvataju dobro 500 miliona evropskih građana i njihove potrebe.
Šta mislite o takozvanom Istočnom bloku i verovatnoći da neke države EU mogu isuviše pažnje da poklone istoku uopšte?
— Ako se EU zaista raspadne do 2040. godine, mogu da pretpostavim da može doći do značajne socijalne i ekonomske nestabilnosti u Evropi, dok će Ruska Federacija tada delovati daleko stabilnije i ekonomski bezbedno. Tako da postoji mogućnost da države koje su nekada bile članice Varšavskog pakta zaista počnu da gledaju put istoka, na tu takvu stabilniju Rusiju, a ne na nepredvidivu ekonomiju Zapadne Evrope.
Koliko je EU zaista sposobna da preživi?
— Vrlo škakljivo pitanje, da li EU stoji na ivici provalije. Ali svaki put kada se EU suočava sa krizom i mi mislimo da će se raspasti, u Briselu smisle neke mere kojima se unija očuva. Pa ipak, u ovom trenutku suočavamo se sa kritičnom masom političkih, ekonomskih i socijalnih problema zbog kojih Evropljani gube veru u EU kao instituciju. Bez reformi, teško da EU može da doživi 2030. godinu. A ako preživi, pretrpeće radikalne reforme, verovatno će biti smanjena ovlašćenja Brisela i domet odluka koje on donese. Najverovatnije je da će od unije ostati neki od prethodnih oblika integracija poput Evropske ekonomske zajednice. Verovatno će prestati bilo kakav oblik širenja, jer Evropljani to jednostavno ne žele.
