Bela kuća i Pentagon počeli su operaciju zastrašivanja Severne Koreje. U teritorijalnim vodama Južne Koreje četiri dana trajaće manevri u kojima će učestvovati tri američka nosača aviona sa svim pratećim ratnim brodovima, kao i južnokorejska ratna mornarica.
Amerikanci će na ovim manevrima, prvi put u poslednjih godina, imati oko 20.000 vojnika i stotine aviona i helikoptera, a „usavršavaće“ se protivvazdušna odbrana, sa odbrambenim dejstvima palubne avijacije. Južna Koreja je u vežbe uključila svoja dva razarača opremljena američkim protivraketnim sistemima „Aegis“, kao i četiri fregate.
Zanimljivo je da su vojni manevri na severnokorejskim vratima usledili svega nekoliko dana pošto je Tramp pozvao severnokorejskog lidera Kim Džong Una za pregovarački sto, i da koincidiraju sa „pacifičkom turnejom“ američkog predsednika.
Ovaj potez Vašingtona vojni analitičar Aleksandar Radić vidi kao demonstraciju moći SAD i poruku upućenu Pjongjangu.
„To je prirodan postupak koji se primenjuje u spoljnoj politici i oružane snage, na kraju krajeva, tome i služe. Ima situacija koje rešavate drugom silom, ali očigledno je da je procenjeno da bi u vreme pacifičke turneje predsednika Trampa bilo jako dobro pokazati da on ne preti samo preko mikrofona i pred novinarima, već da ima i argumente sile kojima može da pokaže da su njegovi tvrdi stavovi prema Severnoj Koreji verodostojni. To je neka vrsta ekvivalenta zapravo na postupke severnokorejskog režima koji svaki čas ispale reketu, a zatim izvedu probu nuklearne bojeve glave, što naravno ostavlja jako snažan utisak na javno mnjenje na svetskom nivou. A koliko god da su sa američke strane stizali tvrdi stavovi, oni dosad nisu bili utemeljeni na nekoj konkretnoj pretnji“, objašnjava Radić.
Kako kaže, Vašington sada mora da učini neki potez kojim bi pokazao da je spreman da protiv severnokorejskog režima primeni i silu.
„Iako ovde očigledno nije reč o najavi upotrebe sile u ovom momentu, sama demonstracija sile jeste neko kompromisno rešenje između političkih fraza i medijskih nastupa sa jedne, i realnog rata sa druge strane. Ove vežbe su upravo to, prikaz američke vojne moći usmeren prema Severnoj Koreji, ali i prema Kini i svima drugima u regionu u kojem će se, kako pokazuju relevantne procene budućih kretanja, odvijati glavni tokovi koji će definisati dalja dešavanja u ljudskoj civilizaciji“, napominje Radić.
Na pitanje mogu li ove vežbe isprovocirati Kinu, s obzirom na ugovore vredne više stotina milijardi koje su sklopili Vašington i Peking, Radić kaže da je novac — novac.
„On mora da se pravi i naravno da će tamo gde postoje zajednički interesi američkog i kineskog biznisa te dve sile da se dogovore šta činiti. Međutim, jasno je da će Amerikanci i sada, ali i ubuduće, kao glavnu spoljnopolitičku igru imati suzbijanje kineskog uticaja u regionu. Iako Amerikanci uvažavaju ulogu moderne Kine, sa druge strane između njih i Kineza vlada gotovo hladnoratovski manir u nadmetanju za uticaj u regionu. Kinezi takođe vrlo često održavaju vežbe, grade flotu otvorenog mora, ozbiljno ulažu u gradnju vazduhoplovnih i pomorskih baza, i vrlo često sa svojim brodovima ulaze na teritoriju za koju druge zemlje tvrde da su njihove. Sa druge strane, Amerikanci štiteći interese tih drugih zemalja štite svoje interese u tom regionu i uzvraćaju istom merom. Sada je gotovo postalo svakodnevica to igranje sa demonstracijama sile na Pacifiku. Bilo je više primera presretanja aviona i brodova u kojima je svaka strana, i kineska i američka, tvrdila da je ona u pravu. A zapravo i jedni i drugi opipavaju puls one druge strane“, ocenjuje Radić.
Prvi i poslednji argument Severne Koreje
Naš sagovornik smatra da američke vežbe neće ostati bez kakvog-takvog odgovora severnokorejskog režima.
„Severna Koreja uvek reaguje, jer je to jedini argument koji mogu da koriste. Oni ne mogu da ponude platformu za pregovore osim poruke — imamo silu i dovoljno smo ludi da je upotrebimo. Međutim, Pjongjang sigurno neće započeti rat u ovom trenutku. Oni pokušavaju da se izbore za neke svoje interese, za preživljavanje, a ne da nametnu projekciju svoje moći nekom drugom. Severnokorejski režim je na stranputici, oni su otišli daleko od standarda savremene civilizacije i imaju problem kako da održe taj sistem. Pjonogjang je zbog toga sada u ozbiljnoj krizi — šta dalje, na koji način održavati ekonomiju zemlje, a mislim i da je ljudima koji su na vlasti stalo do toga da tamo ostanu. Pored toga, postali su epicentar jedne krupne igre koja će definisati globalnu budućnost, a to su odnosi između Amerikanaca, Kineza, drugih zemalja regiona poput Japana, koji opet ima svoje ozbiljne potencijale i ambicije. Sada je režim u Pjongjangu doslovce pritisnut činjenicom da su svima u okruženju sredstvo za političko nadmetanje mnogo većeg nivoa, nego što zapravo Severna Koreja sa svojim resursima predstavlja“, primećuje Radić.
Prema njegovim rečima, ne treba zanemariti da je stvorena slika u javnom mnjenju, pa i među ljudima koji su stručno zainteresovani za te teme, da je severnokorejski režim na ivici između racionalnosti i nekih poteza koji bi možda bili politički put bez povratka.
„Nažalost, istorija sveta pokazuje da ratovi nekada počinju elementima koji nisu predvidljivi — naprosto izgubite kontrolu i to je zato jako opasno jer Pjongjang ima mnogo problema. Pitanje je šta zaista njihova vojska ima i kakvo je stanje u njihovim redovima. Očigledno je da je sve što imaju minorno u odnosu na američku tehnološku i brojčanu superiornost, pa ispaljivanje raketa na velike udaljenosti ili neka nova nuklearna proba stvaraju Pjongjangu jedino uporište za pregovore. To je jedino što mogu da kažu — imamo nuklearno oružje i možemo da dejstvujemo i po Južnoj Koreji i po Japanu, a trudićemo se da dođemo i do Amerike. To je zapravo prvi i poslednji argument koji u ovom trenutku Severna Koreja može da stavi za pregovarački sto“, zaključuje Radić za Sputnjik.
