U Sankt Peterburgu, u okviru Centralnog projektnog biroa morske tehnike „Rubin“, a u saradnji sa Fondom za perspektivna istraživanja iz Moskve, otvorena je specijalna laboratorija za izučavanje tehnologija za rad robotizovanih kompleksa koji će istraživati i potom eksploatisati okeansko dno na Arktiku.
Potreba za stvaranjem novih podvodnih tehnologija najpre je u vezi sa geografskim položajem ruskog epikontinentalnog pojasa. Arktički basen je tokom najvećeg dela godina pokriven ledom. Bez obzira na to da li ekosistemu planete Zemlje preti globalno zagrevanje i topljenje leda na Arktiku, zadatak ruskih naučnika je da osmisle tehnologije koje će omogućiti ispitivanje i eksploatisanje epikontinentalnog pojasa ispod postojećih ledenih naslaga. Pretpostavlja se da je ruski šelf prebogat različitim prirodnim bogatstvima. Osim toga, ruski naučnici dobili su zadatak da se maksimalno oslone na domaće tehnologije, kako u režimu sankcija ne bi zavisili od uvoznih komponenti. Naučnici koji rade na ovom projektu se nadaju da će „Ajsberg“ zaploviti, odnosno zaroniti, 2023. godine.
Fond za perspektivna istraživanja, kao državna naučna agencija, želi da pomogne u stvaranju ovog kompleksa za istraživanje, čije će komponente činiti aparat za proučavanje dna i sva neophodna propratna oprema. Ukupno će biti pet glavnih potprojekata koji čine kompleks pod nazivom „Ajsberg“.
Delovi svemoćnog „Ajsberga“
Prvi i najvažniji potprojekat predstavlja konstruisanje seizmičkog tomografa koji će biti zadužen za istraživanje tla i traženje resursa. Zasad su ovakvi aparati postavljeni na brodove i imaju glomaznu dodatnu opremu kako bi senzori mogli da dosegnu okeansko dno. Po Severnom ledenom okeanu je praktično nemoguće ploviti brodom, osim tokom dva ili najviše tri meseca za vreme leta. Zbog svega navedenog, ideja naučnika je da osmisle podmornicu koja bi mogla neposredno, gotovo po tlu da vrši ispitivanja, za šta su neophodna principijelno nova naučno-tehnološka rešenja.
Sledeći korak bi bio stvaranje specijalnog izvora energije, odnosno agregata. Pošto projektni biro „Rubin“ već ima veliko iskustvo sa podmornicama na nuklearni pogon, odluka je pala da i novi „Ajsberg“ na taj način bude snabdevan energijom. Radi se, dakle, o nuklearnom reaktoru ugrađenom u podmornicu, a neće biti potrebno da ga opslužuje ljudstvo, odnosno posada.
Naredna, treća komponenta bi trebalo da bude robotizovani podvodni kompleks za bušenje koji se i sam sastoji iz nekoliko delova. Poenta je da bi svi delovi „Ajsberga“ trebalo da budu napravljeni tako da mogu da funkcionišu bez neposrednog učešća čoveka, pa zato i ova „bušilica“ mora da bude realizovana tako da se njome može upravljati udaljeno, recimo iz stanice sa kopna. Ovaj deo potprojekta će se realizovati sa partnerskom specijalizovanom ruskom firmom za robotiku — Eksperimentalnim konstruktorskim biroom za mašinogradnju iz Nižnjeg Novgoroda. Najpre je napravljen virtuelni model koji je trebalo da simulira sve dinamičke proračune procesa podvodnog bušenja tla. Ovaj virtuelni model je napravljen uz učešće Politehničkog univerziteta iz Sankt Peterburga i Instituta Kurčatova iz Moskve.
Četvrti deo kompleksa „Ajsberg“ bi trebalo da bude uslovno rečeno „nosač“ odnosno transportno-montažni servisni kompleks u vidu podvodnog katamarana. Prevoziti teret na Arktiku je veoma opasno zbog veoma složenih uslova, ogromnih i opasnih santi leda. Zato je bilo potrebno osmisliti plovilo koje bi omogućilo da se pod vodu dostavi sve što je neophodno, a da se pritom zaobiđu sve navigacione prepreke. Ovaj katamaran bi trebalo da zaroni pod površinu vode, dođe do zadate kote i dostavi opremu na dno. On bi trebalo da ima još jednu funkciju — servis opreme koja se već nalazi na dnu. Katamaran će se sastojati od dve podmornice, međusobno povezane u jedinstveni podvodni nosač. Iznutra će obe podmornice biti potpuno različite, a spolja identične. U jednoj od podmornica će biti kabine za posadu, izvor energije i osnovni instrumenti. Na jednoj od paluba centralnog dela korpusa trebalo bi da se nalaze i mali istraživački moduli.
Podvodni katamaran se može brzo izgraditi, u istom roku koji je neophodan za vojne podmornice, samo na njima u ovom slučaju neće biti oružja. Do ideje da se izgradi podvodni katamaran došlo se postupno. Konstruktori su prvo razmatrali izgradnju monokorpusne podmornice, ali su analize pokazale da bi za prenos neophodnog tereta na dno okeana bilo bolje da se izgrade dve međusobno povezane podmornice.
Poslednji, peti segment kompleksa „Ajsberg“ jeste specifičan bezbednosni sistem o kojem se u ovoj fazi razrade projekta ne može mnogo govoriti. To je, uopšteno rečeno, kompleks za lociranje, praćenje i eventualno upozorenje mogućih neprijatelja ili uljeza. To će, grubo govoreći, biti mali podvodni robot koji će plivati oko kompleksa za bušenje tla i štititi ga.
Država i energetski giganti zainteresovani za „Ajsberg“
„Rosnjeft“ i „Gasprom“ će biti potencijalni kupci kompleksa „Ajsberg“, i sa njihovim predstavnicima su već održani radni sastanci u okviru Fonda za perspektivna istraživanja. Ipak, ruski energetski giganti još uvek nisu spremni da ulože konkretan novac, ali je sa druge strane tu država, koja želi da pomogne ovaj projekat na kojem multidisciplinarno radi nekoliko naučnih instituta. Najznačajniji zadatak je da se pokrene domaća proizvodnja, ali i da se ruskoj nauci vrati stari sjaj. Zamenik premijera Rusije Dmitrij Rogozin aktivno podržava sve programe u ovom smislu.
Interesantno je još dodati da bi, iako će ovo biti najpre civilni kompleks, namenjen komercijalnim aktivnostima, njega delimično mogli opsluživati penzionisani pripadnici ruske ratne mornarice. Imajući u vidu da će veliki deo kompleksa „Ajsberg“ predstavljati upravo podvodni katamaran sastavljen od podmornica, na njemu će verovatno po ugovoru, u smislu civilne posade, raditi mornari koji zbog prirode posla rano bivaju penzionisani.
„Ajsberg“ se zasad projektuje uz uzimanje u obzir dubine i karakteristika Arktika, odnosno ruskog epikontinentalnog pojasa Severnog ledenog okeana. Inače, proizvodnja i projektovanje podvodne tehnike u čitavom svetu se danas radi uz uvid u punu dubinu Meksičkog zaliva, Severnog mora i Brazilskog epikontinentalnog pojasa, pa neće biti teško da se kasnije ruski kompleks eventualno prilagodi i drugim podnebljima. Iako na sličnim projektima rade i Norvežani i Amerikanci, ruski naučnici i konstruktori uglas izjavljuju da, što se tiče njihovog dela posla, oni ne zaostaju za svojim konkurentima.
