Ivan Miljković godinama je tragao za bratom blizancem za koga su, nekoliko dana posle rođenja, lekari tvrdili da je mrtav. Posle dugih godina potrage pronašao ga je u albanskoj porodici na Kosovu.
Koliko dugo traje Vaša potraga za istinom?
— Za pravdom traje ukupno 15 godina, a za istinom smo tragali godinu i po dana, dok nismo utvrdili sve činjenice i dokazali da je Nenad živ.
Kada ste počeli potragu za bratom, i šta Vas je na to navelo?
— Preko medija je moja majka čula identičnu priču koja je njoj servirana 1979. godine. Mi smo, inače, rođeni 7. maja 1979. godine u porodilištu u Svilajncu. Bili smo zdravi i pravi jednojajčani blizanci, sa identičnom kilažom i obimom glave. Nisu postojale nikakve naznake da se bilo šta čudno dešava. Tog jutra, pošto smo rođeni posle ponoći, bez znanja i bez pratnje majke, babica Mira Petković prebacila nas je na neonatologiju bez uputa, pošto u arhivskim dokumentima uput ne postoji. Prebacili su nas zbog malo plodove vode u plućima. Kada je sutradan otac došao u porodilište, saopštili su mu da je jedno dete preminulo, a da je drugo u kritičnom stanju. Kada je zahtevao da preuzme telo deteta i da se raspita šta je sa drugim, nisu mu dozvolili i rekli su da sve ide po proceduri bolnice, i da će dokumentaciju dobiti naknadno. Međutim, do 2003. godine nijedan papir nismo dobili.
Indikativno je da je Vama i Vašem bratu dodeljen isti matični broj na rođenju?
— Dodeljeni su nam identični matični brojevi bez MB-3 obrasca. Uporno su preklapanjem statističkih podataka prikazivali da je umesto dva blizanca rođeno jedno dete.
Kako ste konačno ušli u trag lokaciji na kojoj se brat nalazio?
— Počeli smo da prikupljamo dokumentaciju 2011. godine da utvrdimo da li je živ ili mrtav. Tad smo utvrdili da nema potvrde o smrti, da nema obdukcionog nalaza, da nema grobnog mesta, da nigde zakonski nije utvrđena činjenica smrti. U matičnoj službi došli smo do papira koji potvrđuju promenu identiteta i promenu godine rođenja. U knjizi državljana je čak njegovo ime precrtano, upisana je druga, ženska osoba, koja je rođena ′78. godine u Jagodini. Korak po korak došli smo do sumnjivog matičnog broja za koji se ispostavilo da je to matični broj mog brata sa novim identitetom. Dalje smo istraživali gde je odrastao i živeo, i najzad smo ostvarili kontakt.
Utvrdili ste da je živeo u Kosovskoj Mitrovici?
— Da, prodali su ga albanskoj katoličkoj porodici, koja je na isti način kupila još dvoje dece iz srpskih porodilišta.
Da li ste izvršili DNK analizu?
— Da, DNK analiza je potvrdila da je reč o mom bratu. Porodično je slučaj rešen, ali nama je cilj i interes da nateramo državu da mu vrati biološki identitet i pravo na pripadanje biološkoj porodici koje mu je protivzakonito oduzeto. Takođe, i krivičnu odgovornost svih koji su umešani u ovaj slučaj.
Došli ste do saznanja da su srpska deca decenijama prodavana albanskim porodicama na Kosovu. Koje činjenice potkrepljuju te tvrdnje?
— Kroz sve ove godine istraživanja utvrdili smo da je mnogo dece na taj način otišlo na Kosovo, a mnogo njih je prodato u inostranstvu. Mislim da su deca masovno prodavana albanskim porodicama kao vid tihog rata protiv Srbije, jer se na taj način povećavao natalitet Albancima dok se mortalitet u Srbiji tih godina drastično povećavao. U jednom dokumentu iz pogrebnog zavoda se vidi da u maju mesecu ′79. godine nijedna beba sa neonatologije nije sahranjena. A poznat mi je još jedan slučaj blizanaca koji su došli na neonatologiju dan posle nas. Jedno dete je takođe prodato, što znači da su za 24 sata prodate dve bebe.
Od kada, po Vašim saznanjima, traje afera krađa beba iz porodilišta?
— Prvi slučaj za koji postoji nekakav trag dogodio se 1956. godine, a masovne krađe događale su se ′70-ih i ′80-ih godina, pa čak i ′90-ih. Nažalost, i u 2016. godini poznat je slučaj zamene beba. Prema nezvaničnim podacima, dosad je ukradeno oko 10.000 beba.
Mnoge porodice su pokrenule proces pred sudom u Strazburu. Da li je neki postupak završen?
— Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i ukraden 1983. godine, i dalje živ. Međutim, u toj presudi piše da se Zorici isplati oko 10.000 evra kao kazna za državu što nije radila svoj posao i da država nađe mehanizam kako da se omogući nastavak postupka. U međuvremenu je sačinjen Predlog zakona o nestalim bebama, ali najveći problem je što predlog predviđa obeštećenja, ali ne i sprovođenje istrage i krivičnu odgovornost.
