„Pravi gasni rat se vodi na severu evropskog kontinenta“, piše „Figaro“.
S jedne strane tog konflikta se nalaze „Gasprom“ i njegovi saveznici, uključujući Nemačku, koja koristi više od trećinu ukupno uvezenog gasa. Na drugoj stranu su države koje obezbeđuju energetsku nezavisnost kupovinom skupljeg gasa iz SAD. Na primer, Poljska će na Baltiku izgraditi terminal kako bi prihvatala tečni gas iz Amerike.
U centru spora se nalazi Evropska komisija u Briselu, koja ne želi da se ponove naftno-gasni konflikti iz 2006-2009. godine, piše francuski list.
Ipak, konflikti se dešavaju. Poslednji je bio povezan sa saopštenjem EU o uvođenju istih pravila za sve gasovode koji prolaze kroz Evropu. Pristalice „Severnog toka 2“ smatraju da je to način da se odloži pokretanje tog gasovoda, za koji će Nemačka najverovatnije biti zainteresovana.
Berlin, kako navodi izdanje, računa da će „Severnim tokom 2“ zameniti svoje nuklearne centrale i energiju koju dobija iz uglja. Pristalice projekta navode da „Severni tok 2“ može da pomogne da se zaobiđe Ukrajina i odgovori na porast potreba Evrope za jeftinim gasom.
Što se tiče Poljske, kupovina ruskog gasa pokriva tri četvrtine njenih potreba, ali je Varšava postavila za cilj da tu brojku svede na nulu za pet godina. Donald Tramp se, navodi izdanje, uhvatio za tu šansu i predložio Poljskoj da potpišu zajednički ugovor, dok je američki Senat zapretio sankcijama svim kompanijama koje učestvuju u izgradnji „Severnog toka 2“.
Kako navodi autor članka, nije lako balansirati između američkih i ruskih interesa. Poljski terminal radi godinu dana i prihvata gas iz Katara, a Varšava računa na to da će zaključiti višegodišnji sporazum sa SAD, gde se proizvodnja tečnog gasa aktivno razvija, ali kojima su prioritet kupci iz Azije i Južne Amerike, gde su cene 25 odsto više od evropskih.
U tom kontekstu, ulazak „Gasproma“ na azijsko tržište će biti komplikovan, zbog čega Moskva sebi ne može da dozvoli smanjenje isporuka u Evropu, koje obuhvataju 80 odsto ukupnog izvoza ruskog gasnog koncerna. Kao rezultat toga, „Gasprom“ smanjuje cene gasa kako bi sačuvao tržište, od čega profitira na primer Litvanija, koja sve svoje potrebe za gasom namiruje kupovinom od Moskve.
Autor članka smatra da uvoz tečnog gasa u Evropu neće izdržati konkurenciju. Tokom 2016. godine, terminali za tečni gas u državama EU bili su iskorišćeni samo 25 odsto, dok se ruski gas oslanja kako na nisku cenu proizvodnje, tako i na velike obime. U vezi sa tim, kako navodi autor članka, „imperiji ’Gasproma‘ u kratkoročnoj perspektivi na Starom kontinentu ništa ne preti“.
