Prema podacima iz izveštaja „Istata“, italijanskog nacionalnog instituta za statistiku, već za 50 godina trećinu stanovništva će činiti stranci. U ovom trenutku u državi se nalazi oko 5 miliona migranata koji imaju uredna dokumenta i pravo boravka. Ipak, teško da će ovi ljudi uskoro realno biti integrisani u italijansko društvo. Zbog ekonomske krize, ali i činjenice da će neki od pridošlica teško u potpunosti prihvatiti norme italijanskog društva, migrante većina doživljava kao pretnju i opasnost.
Međutim, podaci iz izveštaja govore da zasad nije zabeležena „invazija muslimana“, a stepen kriminala i počinjenih krivičnih dela je veći među samim Italijanima. Ne postoji jedinstveno rešenje kojim bi se narod naučio da migrante ne poima kao pretnju i problem.
Pristup migrantima bi trebalo da bude osmišljen van konteksta političke propagande, govori za Sputnjik Mauricio Ambrozini, stručnjak za sociologiju i migracione procese Univerziteta u Milanu.
„Konstantno ponavljam da je svega 250.000 ljudi podnelo zahtev za izdavanje azila u Italiji, a to je manje od 5 odsto od 5,5 miliona opšteg broja migranata. Ruku na srce, Italija nikada nije imala uspeha u procesima integracije migranata, ona je oduvek više služila kao most, kao usputna tačka ka Evropi. To su shvatali i sami migranti. Do ekonomske krize koja je pogodila Evropu i svet 2007. godine, Italija, kao i čitav jug Evrope, sasvim se zadovoljavajuće snalazila sa integracijom migranata. Tada je tržište rada uglavnom bilo stabilno, velika je bila potražnja za građevinskim radnicima, osobama za čuvanje dece, starih i bolesnih. Za poslednjih nekoliko godina neprijateljski stav prema migrantima je sve jači, ali oni sami nisu uzrok naše ekonomske krize“, naglašava sagovornik italijanske redakcije Sputnjika.
Profesor Ambrozini objašnjava da postoji i određena „tajna praksa“ povodom pitanja migranata. Ne primer, pre nekoliko meseci EU i Ukrajina su oformile bezvizni režim. Istovremeno, evropske države ne žele da na svojoj teritoriji prihvate i razmeste izbeglice. Ispada da EU nekada javno i otvoreno, a nekada sasvim između redova i daleko od očiju javnosti sprovodi politiku dobrodošlice radnoj snazi sa istoka Evrope, ali ne i migrantima koji dolaze sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike.
Sada se, prema rečima našeg sagovornika, u Italiji razmatra mogućnost usvajanja amandmana zakona kojim se reguliše dobijanje državljanstva, a to se posebno odnosi na decu imigranata. U klupama italijanskih škola sedi oko 800.000 dece imigranata, a to su deca koja odrastaju u Italiji i koja će jednog dana biti deo italijanskog društva. Profesor Ambrozini kaže da ne vidi razlog zašto ova deca ne bi mogla da dobiju državljanstvo.
„Imigranti ne uzimaju radna mesta i hleb iz usta Italijana. Izbeglice i radni imigranti i tako rade one poslove koji su nezanimljivi Italijanima koji su bez posla. Osamdeset odsto mladih Italijana danas ide u srednje škole i zaista ne verujem da će oni želeti da rade kao građevinski radnici ili da čuvaju decu, stare i bolesne. Ljudi su kivni na imigrante, a istovremeno nisu spremni da rade slabo plaćene, a teške poslove. Ljudi misle — ako je visoka nezaposlenost među Italijanima, imigranti će im uzeti posao, a to nije tako“, ističe italijanski ekspert.
Zapravo, logika je sasvim drugačija: da bi bilo mnogo dobro plaćenih poslova, trebalo bi i da ima mnogo onih koji će raditi i slabo plaćene, teške poslove.
„Svaka odrasla zaposlena žena srednje klase obično zapošljava još jednu osobu koja se bavi domaćinstvom, pa je tako u Italiji uz porast broja zaposlenih žena rastao i broj zaposlenih imigranata, a ne obrnuto. U Italiji, kao i bilo gde drugde, većina imigranata živi u bogatijim delovima zemlje i naprednijim oblastima, gde je nivo nezaposlenosti niži. Ne vidim vezu između imigranata i nezaposlenosti. Pridošlice je veoma lako optužiti za ono što je zapravo posledica globalizacije“, podvlači profesor Ambrozini.
