Ako ste odrastali prateći dogodovštine Maze i Lunje, uživali u majstorijama Badija — psa košarkaša, voleli 101 Dalmatinca, divili se Hačikovoj odanosti i intelektu mešanca Hača u filmu „Tarner i Huč“, evo još jedne priče koja je više od filmske i holivudske, ali nema tako srećan kraj.
I dok su se Diznijevi junaci silno voleli, dalmatinci borili protiv okrutne Kruele de Vil, Huč jurio gangstere, a Hačiko verno čekao svog čoveka na ulazu u tokijski metro, jedan pas sa moskovskih ulica se spremao da poleti u svemir.
Nakon uspešnog lansiranja „Sputnjika 1“, trka za osvajanje svemira usred Hladnog rata se nastavljala. Bližila se četrdeseta godišnjica Oktobarske revolucije i sovjetsko rukovodstvo je želelo da je obeleži novim naučnim dostignućima — rodila se ideja za „Sputnjik 2“. Međutim, ovaj put je u orbitu moralo da ode i živo biće koje će dokazati sovjetsku superiornost u kosmosu. Posle mnogo razmišljanja, izbor je pao na najboljeg čovekovog prijatelja — psa.
Tako je Lajka ušla u istoriju.
Lajka nije bila sasvim običan pas. Bilo je to malo stvorenje teško svega šest kilograma, mešanka haskija i terijera sa moskovskih ulica, navikla na hladnoću i ekstremne uslove. Flegmatična kuca sa nekoliko imena (Kudravka, Žućka, Limončik) sasvim slučajno, postala je prvo živo biće koje se otisnulo na put u orbitu.
Radilo se brzo, rokovi su bili kratki, a od tri nasumično izabrana psa sa ulica Moskve, izbor je pao na Lajku. Trenirana u ekstremnim uslovima, učena da jede želatizovanu hranu i da fiziološke potrebe obavlja na malom prostoru, Lajka se u kapsuli „Sputnjika 2“ našla pre tačno 60 godina — 3. novembra 1957.
I otisnula na put bez povratka.
Nažalost, usled nekontrolisanih uslova i kvara u sistemu za kontrolu temperature, ovaj hrabri pas je doživeo temperaturni šok i, nekoliko časova nakon lansiranja u orbitu, uginuo. „Sputnjik 2“. je, ipak, nastavio svoj put kroz kosmos i u narednih 158 dana obišao Zemlju čak 2570 puta, da bi pri ulasku u Zemljinu atmosferu, 14. aprila 1958. godine izgoreo, a sa njim i telo hrabrog borca i prvog živog bića koje se našlo u svemiru.
Iako Lajka nije preživela, misija „Sputnjika 2“ je pokazala da živi stvor može da izdrži lansiranje u orbitu i bestežinsko stanje.
I da, znalo se unapred da se Lajka neće vratiti i da će njeno pseće srce zauvek ostati da kuca negde gore, među planetama Sunčevog sistema i asteroidima.
Prvi spomenik Lajki podignut je već tokom 1958. godine u Parizu. Na velikom granitnom stubu postavljenom ispred Pariskog društva za zaštitu pasa, na kome se šepuri Lajkina figura zagledana u „Sputnjik 1“, a u znak sećanja na sve životinje koje su dale svoje živote za razvoj nauke, pisalo je: „U čast prvog živog bića koje je stiglo u svemir“.
U Japanu je Lajka postala simbol Godine psa —1958. i u tu čast je napravljeno nekoliko desetina hiljada suvenira sa likom ove nesrećne životinje.
Bronzani spomenik u prirodnoj veličini Lajka je dobila 11. aprila 2008. godine u Petrovsko-Razumovskoj Aleji, nedaleko od stadiona Dinama iz Moskve. Spomenik je visok dva metra i predstavlja raketu na čijem vrhu ponosno stoji Lajka. Nalazi se u krugu Instituta za vojnu medicinu, u kojem su je pripremali za put u svemir.
U muzeju homo sapijensa na Kritu, Lajkin spomenik ponosno stoji pored spomenika Juriju Gagarinu, dvadeset jednom kosmonautu izgubljenom u misijama „Apola“ i „Sojuza“ i spomeniku podignutom Nilu Armstrongu u čast prvog koraka po Mesečevoj površini.
U parku Kjokenhof, nedaleko od Amsterdama (poznatom i kao Evropski vrt), takođe se nalazi spomenik podignut u Lajkinu čast.
Koliko je ovaj hrabri pas značajan za istoriju kosmonautike, ali i za pop-kulturu govori i to da je Lajka postala junak mnogih animiranih i igranih filmova, da su tokom šezdesetih godina u mnogim zemljama Istočnog bloka štampane poštanske marke i pravljene igračke sa njenim likom, a čak je i jedna marka cigareta u Sovjetskom Savezu nosila njeno ime.
Iako se nikada nije vratila sa svog putovanja u kosmos, Lajkina žrtva nije bila uzaludna. Stradala je za dobrobit čovečanstva, omogućila Belki i Strelki da se iz orbite vrate žive i zdrave i utrla put Gagarinu, Leonovu, Titovu, Armstrongu, Oldrinu i nizu kosmonauta koji su se kasnije našli na Međunarodnim svemirskim stanicama.
Diznijevi junaci su još uvek među nama, 101 Dalmatinac je doživeo nekoliko ekranizacija, Hačiko se pojavio i u američkom rimejku japanskog filma iz šezdesetih godina, ali je i Lajka i dalje među nama.
Možda priča o prvom živom biću u kosmosu nije imala srećan kraj, ali će civilizacija Lajki biti večno zahvalna na njenoj žrtvi.
A dok je ljudske civilizacije, živeće i Lajka.
