Visoki zvaničnik Stejt Dipartmenta Brajan Hojt Ji poprilično je uzdrmao javnost u Srbiji da zvanični Beograd ne sme više da sedi na dve stolice. Naknadno se doznalo da Hojt Ji traži od Srbije ne samo da se odrekne saradnje sa Rusijom i da ne damo status diplomata zaposlenima u Rusko-srpskom humanitarnom centru, već i da se ogradimo od politike koju vodi Milorad Dodik. Njegovog savetnika Aleksandra Vranješa pitali smo kako tumači izjavu američkog zvaničnika?
„Dobro pitanje je, u stvari, šta on uopšte ovde radi i koga on zastupa ovde i zašto bismo mi njega uopšte doživljavali ozbiljno. Ja ne potcenjujem njegovu ulogu, ali nam trenutan odnos aktuelne američke administracije prema Stejt Departmentu, sva ta blokiranja, neimenovanje na funkcije govore da mi zapravo ne znamo koga on zastupa. Da li je Ji iznosio svoje stavove, stavove prethodne administracije ili nove? Po svemu sudeći, ovo poslednje izgleda da sigurno nije. Dakle, u tom slučaju možemo da ga posmatramo kao osobu koja govori nezvanične stavove, koji pripadaju nekim kružocima ili su vezani za bivšu politiku, ali mi danas to nismo sigurni. Njegove izjave su zvučale toliko tendenciozno, da smo možda mogli da ga pitamo šta misli o nekoj izgradnji auto-puta. On se postavio krajnje amaterski i zahtevao neke stvari koje daleko prevazilaze diplomatski rečnik.“
Koliko Brajan Hojt Ji izlazi iz diplomatskih okvira?
— Ne da izlazi iz okvira, nego mi ne znamo ni kakva je to diplomatija i kako je koncipirana. Voleo bih da čujemo da li stavove Hojta Jia dele i druge američke državne institucije. Priča da Vučić treba da disciplinuje Dodika je medijska, nisam primetio da se to ikad desilo u praksi. Po relacijama koje on uspostavlja na nivou međunarodnih odnosa, ne stičem utisak da neko njemu stalno zavrće ruku zbog Dodika. Postavio bih pitanje da li predsednik Aleksandar Vučić uopšte treba da prima takve ljude.
Kako treba da se ponaša predsednik ako mu takav zvaničnik preti narandžastom revolucijom?
— U pitanju su SAD, nije realno da Srbija upućuje protestne note i traži odgovornost, ali je interesantno da je Vašington do sada pravio obojene revolucije mimo medija, a danas ih najavljuje pred kamerama, dakle, nešto nije u redu, nešto se ne uklapa u šablon. Ne sećam se da su oni izlazili u medije pre narandžaste revolucije u Ukrajini, naprotiv, to su uradili ispod radara javnosti. Mislim da sadašnje pretnje ne treba shvatiti ozbiljno i time se pokazuje da gospodin Ji nije više osoba od nekog visokog kredibiliteta.
Šta je isprovociralo takvu njegovu reakciju, da li je to dolazak ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua u Beograd i kupovina „migova“?
— Moguće, nije neobično da se na ovim prostorima ukrštaju koplja velikih sila i da, ako ćemo ovo nazvati nekim novim oblikom Hladnog rata, da se sad odjednom te stvari intenziviraju. Interesantno je što takve stvari ne možemo da vidimo sa druge strane. Mi ne dobijamo uslovljavanja niti zahteve da se obustavi saradnja SAD i Srbije. To pokazuje jedan oblik nervoze i određenu slabost. Velike sile ne obraćaju se na taj način malim zemljama i time pokazuju da više nisu dostojne svog zvanja. Ako je ministar Šojgu došao u Srbiju, onda su oni što pre morali da pošalju nekog svog izaslanika koji je očigledno došao nepripremljen sa nekim floskulama koje su medijski kreirane. Možda sam propustio, ali nisam video da je gospodin Šojgu spomenuo odnose Srbije sa SAD i sa EU.
Ostale zemlje Evropske unije sarađuju sa Ruskom Federacijom, uključujući i Nemačku, zašto je problem kada Srbija to radi?
— I danas možemo da čitamo među kritičarima na Zapadu da je Srbija, u negativnom smislu, trebalo da predstavlja neka vrata kineske moći ulaska prema Evropi, prema Zapadu. Međutim, neko stalno ima potrebu da kao semafor uređuje komunikacije odnosno, saobraćaj na toj raskrsnici. Mi smo svesni da smo previše mali da bismo bili akteri tako velikih političkih igara i mi od njih isto očekujemo da nas ostave na miru. Postoji tu jedna kontradikcija — govore nam kako smo nebitni, mali, a stalno nas uvlače u neke velike političke igre i to je neki galimatijas sa kojim se jako teško možemo nositi. Zamislite da je osnovni problem američke administracije odnos Vučić–Dodik ili kakvu ćemo relaciju imati mi sa braćom Rusima. Kad to čuju sve se navodno naježe i prepadnu. Priču da će Vučić disciplinovati Dodika slušamo najmanje dve, kao da živimo neki deža vi, a oni nas sa druge strane pozivaju da idemo napred ka nekoj boljoj budućnosti. Poruka bi trebalo da glasi: „Ostavite nas na miru!“ Recite ako imate neku zamerku po pitanju ovih naših obaveza prema evropskom putu, ali priča da će se praviti narandžasta revolucija u Srbiji, ako ništa drugo, zvuči jako neprofesionalno.
Da li Srbija može u Evropsku uniju bez podrške Vašingtona?
— To treba da pitamo Nemačku. Moramo da shvatimo da je Nemačka ta koja će uređivati te stvari. Ona je posle „bregzita“ definitivno najdominantnija država u Evropskoj uniji ili će to odlučivati Vašington.
Američki Institut za stabilizaciju i tranziciju iz Vašingtona objavio je analizu u kojoj se upozorava da je Bosna i Hercegovina neuspela država u srcu Evrope i da do kraja godine mora da se promeni izborni zakon?
— Interesantno je da kad to Dodik priča poslednjih deset godina onda to nazivaju propagandom, secesionizmom, a niko ne vidi da realno nešto stvarno ne funkcioniše i koji su uzroci, zbog čega je međunarodna zajednica i dalje prisutna i stvara određene probleme? BiH ne funkcioniše 25 godina, nije to ništa novo. Nivo disfunkcionalnosti ne posmatra se samo kroz odnose Banjaluke i Sarajeva, već sada vidimo da je disfunkcionalnost sve jača i u odnosima Mostara i Sarajeva. U Mostaru se više od osam godina ne održavaju izbori i to što postoje problemi koji su u vezi sa izbornim zakonom je samo pokazatelj da nešto ne funkcioniše. Problem funkcionisanja BiH leži u jednom — kada su predstavnici Srba i Hrvata odlučili da naprave nacrt Zakona o Ustavnom sudu, Bošnjaci su rekli da ne žele ni da čuju za to. Pitao sam jednog visokog međunarodnog zvaničnika kako on na to gleda na šta je rekao: „Bilo bi dobro da se taj zakon donese i dobro je što ga baš Srbi i Hrvati iniciraju, ali Bošnjaci to ne žele“. Do sada je u BiH tako funkcionisalo, da kad neko nešto ne želi, onda neke određene sile, koje su tu prisutne vrše pritiske. Pitao sam zašto ne izvrše pritisak, nisam dobio odgovor. U BiH sistem mora da se menja na osnovu konsenzusa, a ne tako što će se Srbima zavrtati ruke na svakoj temi. Međunarodna zajednica se nije ogradila od amaneta koji je Alija Izetbegović ostavio Redžepu Tajipu Erdoganu (o tome je nedavno govorio Bakir Izetbegović). Ako se BiH posmatra u celini onda mu je i Banjaluka data u amanet. Niko nije rekao da je to mešanje u unutrašnja pitanja, ugrožavanje suvereniteta, konstitutivnog naroda i Republike Srpske kao ustavne kategorije. BiH je interesantna zato što se tu dvoličnost međunarodne zajednice najbolje vidi. Zanimljivo je da zbog izbornog zakona Federacija neće funkcionisati u narednom periodu i nama u RS će to biti jako zabavno da posmatramo.
Parlament RS doneo je Rezoluciju o zaštiti ustavnog poretka i proglašenju vojne neutralnosti, a za to nije glasala opozicija. Kako to objašnjavate?
— Opozicija se našla u pat poziciji zbog pogrešne politike. U BiH su došli na nivo vlasti, a ostali su opozicija na nivou RS i onda su smislili političku strategiju da u naredne četiri godine dovedu do kolapsa neke institucije, tražili su model kako da sruše Dodika. Bližimo se novim izborima, a ništa se od toga nije desilo, ne zato što oni to nisu želeli već zato što to nije bilo realno. Po svim pokazateljima, imaće manje poslanika nego što su imali 2010, a „Ipsos“ iz Sarajeva je prošle nedelje saopštio da SNSD ima oko 49 odsto podrške. Bojali su se da glasaju za Rezoluciju, jer bi to Ambasada SAD osudila, a u isto vreme nisu mogli da se pojave pred narod i da kažu da zbog toga nisu glasali, jer je to ipak istorijski događaj. Izglasavanjem Rezolucije Narodna skupština RS jasno je stavila do znanja da će sva dalja pitanja u vezi sa integracijama podešavati u skladu sa Srbijom i da neće dozvoliti da one u budućnosti budu na različitim stranama.
Kakvi su planovi predsednika Dodika? Da li će se kandidovati za člana predsedništva BiH?
— On je na to pitanje rekao: „Biću predsednik nečega“. On je poručio glasačima SNSD-a da će ta partija imati svog kandidata za predsednika RS i tako demantovao glasine. Predsednik Dodik ima više opcija pred sobom. Može ići za člana Predsedništva BiH, da se kandiduje za premijera RS, a čak postoji i ustavna mogućnost da se kao član Predsedništva u nekoj fazi povuče sa tog mesta i postane premijer. Onda bi na osnovu većine u Parlamentu bio izabran novi član Predsedništva. Znači, postoji više opcija, a šta će gospodin Dodik da odluči, mislim da to samo on zna.
Da li vas zabrinjava činjenica što je u Sudskom veću, koje je oslobodilo Nasera Orića, bilo i troje Srba?
— Priča ima više slojeva. Postavljaju se pitanja ko je bio u Sudskom veću i kako je Tužilaštvo formulisalo tužbu. Otvoreno je pitanje i ko su bili svedoci i da li su zastrašivani. Orić je čovek iz kriminalnog miljea i bez obzira na to kakva mu je uloga u ratu bila, on je danas ne samo slobodan čovek, već je i nacionalni heroj u Sarajevu. Da li je to formula za suživot i za bolju budućnost u BiH? RS je teško progutala činjenicu da su neki njeni generali osuđeni, ali ono što je najmanje očekivala jeste da bar sa druge strane odgovorni za smrt Srba i sve ratne zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom budu procesuirani i osuđeni. Sad neko smišlja istoriju na ovaj način — ako mi osudimo toliki i toliki broj Srba, a ne osudimo toliki broj Bošnjaka, neko će da napiše istoriju kako su stvari izgledale iz njihove perspektive, a onda će neki Srbi to da prihvate i živećemo srećno. Ne ide to tako. Ako je njima cilj da Orić bude nacionalni heroj, a nas pozivaju da gradimo neku bolju BiH, nije ni čudo što je priča o nemogućoj državi i dalje aktuelna.
