Oni koji dosad nisu znali za Hertu Miler, dobitnicu Nobelove nagrade za književnost 2009. godine, a držim da je takvih poprilično, sigurno će je zapamtiti posle sinoćnog hepeninga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) upriličenog povodom njenog gostovanja na Sajmu knjiga. Kako drugačije nego hepeningom okarakterisati nešto što je trebalo da bude književno veče, a pretvorilo se u sve drugo samo ne to. Stavljeno na papir, to bi bio klasičan primer pamfleta.
Tako to rade oni koji kao nagrađivani književnici, pa makar to bili i nobelovci, pažnju šire javnosti moraju da skreću i na takav, petparačko-politikantski način. Te 2009. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost, u rubrici za kulturu (moje bivše redakcije) jedva smo uspeli da dokučimo o kome je reč. Ali u poslednje vreme ni prvi ni poslednji slučaj. Da je Nobelova nagrada, i ne samo za književnost, sve više u službi dnevne politike i nije neka novost.
Kojoj politici službuje Herta Miler nije krila gostujući u JDP-u. Da li će zbog toga imati koristi od NATO-a, čije zločinačke poduhvate je bez imalo griže savesti branila usred Beograda i Srbije, koju je tri meseca zasipao bombama, i nije pitanje. Uostalom, sama je priznala da nije pacifistkinja.
„Kada postoji rat, tada mora da se izvrši zahvat kako bi jedna strana izgubila sve i bila poražena od druge strane. Kada je već tako, verujem da je vojna intervencija ljudska i moralna pozicija“, reče ne trepnuvši Herta Miler, od koje se to negde i moglo očekivati.
Hertin otac je tokom Drugog svetskog rata bio član elitne nacističke jedinice Vafen SS, čiji su pripadnici, naročito na Istočnom frontu i Normandiji, ostali upamćeni po nebrojenim zločinima protiv civilnog stanovništva i ratnih zarobljenika. Zato je nakon završetka rata njenoj bogatoj nemačkoj porodici koja je živela u Rumuniji, u tamiškom okrugu, gde je ona i rođena, sve oduzeto. U Nemačku se preselila 1987. godine. Književnu „slavu“ je stekla pišući o mukama života pod rumunskim režimom.
Eto nama sada književnice Miler koja gotovo lamentira nad nekadašnjom Jugoslavijom, rumunskim uzorom. Nigde je, međutim, nije bilo kada su jugoslovensku državu o kojoj je s toliko emocija sinoć govorila, upravo njeni zapadni prijatelji razvaljivali dok na kraju nije u krvi rastočena. Nije im više trebala jaka posle pada Berlinskog zida i, mislili su, „umrle“ Rusije. Daleko se lakše manipuliše i vlada malim feudima. To je makar danas svima jasno. Pogotovo Špancima.
A ona u međuvremenu kao da ništa nije shvatila. I danas, kaže, isto misli o bombardovanju Beograda, prvom usred Evrope posle Drugog svetskog rata i ne razume arogantni stav prema NATO-u. Možda je i u pravu. Pa NATO zato i postoji, da kao najbolji instrument za sprovođenje interesa SAD seje smrt širom planete. I pre i posle Beograda.
Kaže, bila bi srećna da je NATO ušao u Rumuniju, umesto što su Rumuni morali da se bore protiv Rumuna da bi stavili tačku na Čaušeskua. Valjda po tom modelu su i Srbi krivi, pa naravno i Srpska pravoslavna crkva. Tako je, kaže, Srbija sama sebi nanela zlo i njeni građani moraju da žive sa istinom da su sami sebi naneli patnju. Naravno. Da su bili makar malo poslušniji, dobili bi šargarepu.
Duša je, kaže, boli i za Ukrajinom i kada vidi šta Rusi danas tamo čine. Tim ljudima trebalo bi dati oružje, kaže ona. Koliko dugo još to treba da traje, zašto postoji NATO, zavapila je Miler. Ekspanzija kojom Putin kreće u nju, kaže, uznemirava i zbog tog ima utisak da Ukrajincima mora da se pomogne. Ako ne diplomatski, onda, dodaje ona, drugačije. Kao što su učinili u obračunu sa Srbijom, objašnjava ratoborna književnica.
Napuštajući salu JDP-a publika joj je stavila do znanja šta misli o njenom pristupu rešavanju svetskih problema, što je očigledno nije dirnulo.
Ali nije ona prva, a sigurno ni poslednja nobelovka u dnevnoj politici. Odnosno, pre će biti da je i nagrađena baš zato što je u dnevnoj politici koja je moćnima mila za uši. A propagande nikada dosta.
Pre dve godine, dobar deo naslova u medijima glasio je: Kritičarka Putina i Lukašenka dobila Nobelovu nagradu za književnost. Laureat, beloruska književnica Svetlana Aleksijevič, takođe nepoznata široj čitalačkoj publici, i u danu kada je dobila Nobelovu nagradu potrudila se da izazove političke komentare. Izjavila je da je konflikt u Ukrajini u stvari ruska okupacija Donbasa.
To je, valjda ta nova poetika 21. veka, koja je u najviši rang uzdigla poblicistiku i dokumentaristiku, naravno začinjenu dnevnom politikom.
