Kakve je poruke svetu poslao predsednik Kine i generalni sekretar Komunističke partije Si Đinping u svom govoru na otvaranju kongresa, koji je trajao, kako je zabeleženo, tri sata i 23 minuta? Da li je Si, kao što zabrinuto tumače zapadni komentatori, iskazao nameru da Kinu pretvori u najvažniju zemlju na svetu, i da li će kineski globalni uticaj, za razliku od američkog, biti blagotvorniji po ostatak čovečanstva, makar utoliko što Si obećava da Kina nikada neće pokušati da postane hegemon i upustiti se u ekspanzionističku politiku? Najzad, da li će juan srušiti američki dolar, i kakav će to uticaj imati po globalne procese u kojima živimo?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Živadin Jovanović, naš nekadašnji ministar spoljnih poslova, i Milorad Denda, dugogodišnji dopisnik srpskih medija iz Kine.
„Najvažnija poruka Si Đinpinga bile je da će Kina do 2050. postati vodeća svetska ekonomska, politička i vojna sila, ali da neće voditi politiku dominacije i hegemonizma, već će svoju politiku bazirati na principima međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija, i da će u tom smislu biti stub demokratizacije međunarodnih odnosa“, ocenjuje Živadin Jovanović.
„Prvi put je“, nadovezuje se Milorad Denda, „jedan kineski lider predstavio program za tri decenije unapred. Obično su se iznosili programi za predstojećih pet godina, a sada po prvi put imamo jedan sveobuhvatni program različitih reformi i napora koji će se preduzeti u narednih 30 godina… Govor se može čitati i kao poziv na obnovu kineske kulture i civilizacije kao moćnog oružja za blagotvorni uticaj na međunarodne odnose, da harmonijom — koja je u suštini te kulture i poimanja sveta — pokuša da doprinese stvaranju boljeg i sigurnijeg sveta“.
Magazin „Ekonomist“, u vlasništvu porodice Rotšild, na svojoj naslovnoj strani je Sija predstavio kao „najmoćnijeg čoveka na svetu“ koji (zapadnom) svetu neće doneti ništa dobro. U sličnom tonu i „Gardijan“ komentariše: „Nemojte da imate dilemu, Si želi da Kinu ponovo učini velikom, on želi da Kina bude najvažnija zemlja na svetu“. „Njujork tajms“ primećuje i da je u svom govoru Si 26 puta Kinu spomenuo kao „veliku“ odnosno „snažnu silu“, što je, navodi ovaj list, oštar kontrast u odnosu na ranije kineske lidere koji su svoju zemlju opisivali kao skromnog igrača u međunarodnim odnosima.
Iako je ovakva slika, kaže Živadin Jovanović, dosta uprošćena, „nema sumnje da je Kina ostvarila ogroman razvoj u proteklim decenijama, i nema sumnje da je to uticalo i na spoljnu politiku Kine i njeno ponašanje u međunarodnim odnosima. Ona je pre izvesnog vremena napustila držanje niskog profila na svetskoj sceni i postala, kako zapadni analitičari kažu, dosta agresivnija u diplomatskom smislu. U stvari, sa rastom svoje ekonomske, tehnološke i vojne moći, Kina prirodno teži da ima značajniju ulogu u upravljanju svetskim poslovima. Razlika u odnosu na ostale supersile sastoji se u tome što Kina nema istoriju kolonijalnih osvajanja i intervencionizma, hegemonizma, pa otuda i Sijevo obećanje da Kina neće biti hegemon zvuči uverljivije nego u nekim drugim slučajevima.“
S tim u vezi, kineska novinska agencija „Sinhua“ ističe da se u središtu globalne vizije koju ova zemlja ima nalazi ideja o obostrano korisnoj saradnji s drugim državama, a u jednom nedavnom komentaru u kineskom „Global tajmsu“ navodi se i da „Kina želi da pomogne, a ne da kontroliše“…
„Upravo to su neke od osnovnih karakteristika kineskog pristupa svetu“, ukazuje Milorad Denda. „Kinesko rukovodstvo pažljivo je biralo trenutak u kome će izneti svoju viziju, a ovo je trenutak prelamanja u svetu, trenutak istrošenosti modela liberalne ideologije koja grca i očigledno ne nalazi odgovor na savremene izazove, i Kina sad predstavlja alternativu tom modelu. Kritika Kine u zapadnoj štampi proizlazi iz prikrivenog straha da Kina zaista svetu nudi alternativu.“
Pri tome se mora imati u vidu i da Kina i Rusija nastupaju sinhronizovano — Šangajska organizacija za saradnju, BRIKS, evroazijske integracije i Novi put svile, dve sile imaju zajedničke stavove o ključnim međunarodnim problemima… — čime kao da se ostvaruju strahovi pokojnog američkog geostratega Zbignjeva Bžežinskog koji se rusko-kineske saradnje pribojavao zbog izazova koji ona upućuje američkom globalnom hegemonizmu.
„Kina je i bez saradnje s Rusijom globalna ekonomska i sve više i politička sila. A strateško partnerstvo koje postoji između te dve zemlje povećava sinergiju globalnih promena i onemogućava povratak na unipolarni svetski poredak… Strateški odnosi Kine i Rusije su najvažniji oslonac svetskog mira i ravnopravne saradnje. Ove dve zemlje su dugoročni strateški partneri, i to obavezuje svet da se s tim pomiri i prilagodi, što znači da Zapad mora da ih prihvati kao potpuno ravnopravne partnere“, smatra Živadin Jovanović.
Promene počinju da zahvataju i dosad netaknutu finansijsku sferu. Vladimir Putin je, uoči nedavnog samita BRIKS-a, po prvi put uputio javni izazov američkom dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti. A istovremeno stižu vesti da će Kina, koja je najveći svetski uvoznik nafte, uskoro početi da je kupuje juanima sa zlatnom podlogom umesto dolarima, zbog čega ugledni američki ekonomski komentatori navode da je praktično samo pitanje trenutka kada će Kina naterati Saudijsku Arabiju da joj naftu prodaje u juanima umesto u dolarima, što će ugroziti status takozvanog petrodolara a samim tim i dolara kao rezervne svetske valute… Može li Kina da zauzme globalnu ulogu koju želi da ima, a da i dalje zavisi od američkog dolara? I zašto bi, uopšte, pokretala trgovinu u zlatnim juanima ako ne želi da zaobiđe dolar?
„Videlo se i u proteklim decenijama da vezivanje za dolar može da bude veoma rizično. Kina, naravno, ne želi da dođe u situaciju da postane previše zavisna od bilo čega, pa i od dolara“, navodi Denda. „Uveliko se već pravi otklon od američkog dolara, koji je jedna od najvažnijih poluga za kontrolu sveta“.
„I svetski ekonomski poredak formiran u Breton Vudsu, i uloga dolara kao svetske monete, nalaze se u velikim promenama. Proces institucionalizacije novih finansijskih i ekonomskih odnosa ide ubrzano napred. Dolar je već i sada unekoliko relativizovan“, saglasan je i Živadin Jovanović, koji zaključuje: „Proces multipolarizacije svetskih odnosa ne može se zaustaviti jer nije plod ničije pojedinačne volje, već je nužnost koja se nameće iz dosadašnjeg toka razvoja svetskih odnosa“.
