Prvo, kroz istoriju je bilo teško vršiti popise na Kosovu, jer su Albanci često bojkotovali popise, pogotovo od 1990. godine.
Albanci su od 1990. godine započeli politiku bojkota srpske vlasti, bojkota srpske države.
Pravog popisa Albanaca na Kosmetu nikada nije ni bilo, čak ni za vreme SFRJ. To možda ima veze sa činjenicom da se tokom fašističke okupacije Kosmeta u Drugom svetskom ratu doselio veliki broj Albanaca sa severa Albanije, prema nekim procenama između 80.000 i 100.000, što je kasnija socijalistička vlast priznala.
Nova vlast je praktično sankcionisala demografsko stanje stvarano okupacijom. Pridošlice iz Albanije pod okupacijom je ostavila tu, iseljene Srbe starosedeoce i nešto malo kolonista je proglasila sve za koloniste i zabranila im povratak na Kosovo i Metohiju.
Od tada se na Kosmetu, prema zvaničnim popisima, decenijama povećava broj Albanaca, a broj Srba stagnira ili se smanjuje. O uzrocima srpskog egzodusa sa Kosmeta je još 1982. godine pisao „Njujork tajms“. Tada je prvi put navedeno da albanski „nacionalisti imaju platformu u dve tačke“, „prva je da stvore etnički čistu albansku republiku, a onda da se ujedine sa Albanijom i stvore ’veliku Albaniju‘“. Nakon secesionističkih ratova, trend se promenio — sada su Albanci ti koji masovno napuštaju Kosovo.
„Patrola granične policije uhvatila je oko dvadesetak Albanaca sa Kosova, koji su pokušali ilegalno da pređu srpsko-mađarsku granicu. U razgovoru su nam rekli da odlaze sa Kosova jer žele bolji život“, glasila je vest.
Odlaze Albanci bežeći od bede i siromaštva, ali od ovoga:
Pre godinu dana je 15-godišnjem Ismailu Lajćiju dijagnostifikovana leukemija. Njegovo selo je u jednoj od oblasti koja je žestoko ciljana bombama sa osiromašenim uranijumom za vreme NATO bombardovanja. Sada stručnjaci UN upozoravaju na moguću vezu između osiromašenog uranijuma i njegove bolesti.
A stručnjaci procenjuju da vrhunac epidemije raka dolazi tek 2019. godine. Ne pomaže ni bezbroj stranih klinika na Kosovu, koje profitiraju na patnji Albanaca koje je Zapad navodno spasavao. Kosovski Albanci sada imaju svoju zastavu, mada više mašu zastavom susedne Albanije, ali mlade Albance koji ne pamte devedesete godine prošlog veka to ne zanima mnogo. Kažu:
„Političari koji su trenutno na vlasti nisu uradili ništa za nas. Više od polovine mladih na Kosovu je nezaposleno.“
Zato uzmimo samo ove tri stavke u obzir.
Prvo, nepouzdani popisi — samo za Prištinu se govori da ima blizu pola miliona stanovnika, a na poslednjim parlamentarnim izborima je glasalo samo 89.955 ljudi. Teško je poverovati da četiri petine stanovnika ne glasa, logičnije je da većina tih ljudi jednostavno ne živi tamo.
Drugo, samo prošle godine je 40.000 ljudi otišlo sa Kosova, od kojih je 80 odsto bilo ispod 24 godine starosti, a nezvanično je broj otišlih daleko veći.
I treće, aktuelne statistike pokazuju da natalitet Albanaca svake godine opada, dok natalitet Srba raste, pa i nije nelogično da, iako u zvaničnom popisu ima samo 1,5 odsto Srba, na poslednjim izborima Srpska lista osvaja 16 odsto glasova. Kada razgovarate sa Srbima na Kosovu, mnogi će reći da Albanaca tamo realno ima tek nešto više od milion, ali da se prenaduvanim brojem Albanaca plaše svi građani Srbije, odnosno da albanski političari tom manipulacijom objašnjavaju „neminovnost“ predaje Kosova Albancima.
Možda neki na te manipulacije i nasednu, ali ne i mi.
