Agoniji zvanoj „krediti u ’švajcarcima‘“, koja je u crno zavila mnoge od oko 22.000 onih koji su od 2005. do 2011. godine u Srbiji uzeli kredit indeksiran u švajcarskim francima, izgleda da se nazire, ako ne kraj, ono makar početak kraja.
Sud pravde EU u Luksemburgu je, na zahtev suda u Rumuniji, presudio da ti krediti imaju nepoštene odredbe jer su banke bile dužne da potrošače obaveste o svim ekonomskim posledicama i rizicima koje nose krediti indeksirani u švajcarskim francima, ali da to nisu učinile.
Zato je evropski Sud pravde naveo da nacionalni sudovi treba da utvrde da li je postupanje banke bilo suprotno obavezi savesnosti i poštenja, a posebno imajući u vidu informacije i reklamne poruke kojima su potrošači bili izloženi pre nego što su sačinili ugovor sa bankom.
Nacionalni sudovi takođe treba da utvrde da li su potrošaču bili objašnjeni svi elementi koji su mogli da utiču na njegove buduće obaveze kako bi mogao da oceni ukupan trošak koji će imati zbog kredita. I ne samo trošak, nego i posledice, kao i rizike, koje bi mogao imati, posebno kada mu je zarada u drugoj valuti.
Epilog bi, kako smatraju u Udruženju za zaštitu bankarskih korisnika „CHF Srbija“, trebalo da bude ništavnost onog dela ugovora koji se odnosi na indeksiranost kredita u „švajcarcima“. Drugim rečima, ugovor se ne bi raskidao dok bi njegove odredbe o indeksaciji kredita koje predviđaju otplatu po Planu plaćanja u švajcarskim francima bile stavljene van snage.
Na pitanje da li je odluka evropskog suda obavezujuća i za sudove u Srbiji, advokat Jelena Pavlović iz Udruženja „CHF Srbija“ za Sputnjik kaže: „Apsolutno“!
Naši sudovi to apsolutno moraju imati u vidu kada odlučuju po tužbama naših građana zbog kredita indeksiranih u švajcarskim francima, kaže Pavlović i napominje da smo obaveze takve vrste preuzeli na osnovu člana 78 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji smo potpisali sa Evropskom unijom.
Na pitanje šta sledi posle ovakve odluke evropskog suda, šta je činiti onima koji su uzeli te kredite, Pavlović kaže da građanima zasad ostaje da pojedinačno podnose tužbe sudovima opšte nadležnosti. Ona podseća da su neki to već uradili.
Advokat, čija je specijalnost finansijska problematika, napominje da postoje dva načina da naši sudovi u praksi primene odluku Evropskog suda. Tužilac, kome je u interesu da dokaže svoj tužbeni zahtev, takav dokaz će priložiti sudu, a Sud ima dužnost da prati ono što mora da primenjuje.
„Preuzimajući obaveze SSP-a sudije su dobile i obavezu da dostignu isti nivo zaštite, što znači da oni sami na neki način moraju da prate šta se na tom nivou dešava“, kaže ona.
Na pitanje da li u tom slučaju i država ima neku ulogu, ona kaže da bi to jedino bilo da vrati mogućnost kolektivne tužbe. Ona napominje da je većina ljudi sa kreditima indeksiranim u „švajcarcima“ finansijski iscrpljena i većina njih nema sredstava da tuži banku, a kolektivnom tužbom bi se svi zastupali.
„To ne samo da postoji kao mogućnost, to je i obaveza države jer je kolektivna tužba zaštita potrošača, tekovina evropske civilizacije. Zato je ona i uvedena u naš pravni sistem, ali je stavljena van snage 2013. godine upravo kada je bila pokrenuta takva tužba radi ovih kredita u švajcarskim francima“, napominje Pavlović. Pogotovo što su svi slučajevi, kako kaže, slični, gotovo identični.
Svaki drugi potez države, mogao bi, ističe ona, da vodi tome da banke sutra zahtevaju neku naknadu štete od države koja je već opterećena time što preko Nacionalne korporacije za osiguranje depozita jemči za te kredite.
Država, kako smatra, nikada nije smela da dozvoli ove kredite, ne samo zato što su nepravični i nepošteni, već i zbog toga što su nezakoniti. Pavlović objašnjava da naše zakonodavstvo poznaje dinarske kredite, devizne kredite, kredite sa valutnom klauzulom, ali za razliku od mnogih zemalja EU, ne i indeksirane kredite.
A kako izgleda kad centralna banka jedne države valjano obavlja svoju nadzornu ulogu nad radom banaka, ona je pokazala na primeru Austrije. Njena centralna banka, u saradnji sa agencijom za nadzor finansijskog sektora, uspela je da sputa i spreči plasman indeksiranih kredita upravo zahvaljujući pravovremenom informisanju građana.
„Od 1. januara 2006. banke u Austriji su imale obavezu da svakog klijenta koji uđe u filijalu i interesuje se za kredit indeksiran u stranoj valuti, u pisanoj formi, posebnom brošurom, upoznaju kako deluje ta indeksacija i da se može desiti da oni na kraju plate daleko veći iznos u evrima nego što su dobili. To je imalo za cilj da ih upozna koji su njihovi rizici“, objasnila je Pavlović.
U istom periodu, franšizne ćerke austrijskih banaka u Srbiji su krenule u agresivnu kampanju. Prvi kredit indeksiran u „švajcarcima“ u Srbiji je plasirala HVB banka iz Austrije.
Da li iko može da poveruje da se nije znalo o kako rizičnim kreditima se radi, pita se ona. Tim pre što je, kako kaže, sa mesta viceguvernera NB SR Jugoslavije, Radovan Jelašić 2003. otišao za direktora HVB banke za Srbiju i Crnu Goru, a već sledeće godine seo u guvernersku fotelju, a 2007. bio ponovo izabran za guvernera, ovoga put NBS.
Ona posle najnovije presude EU suda, na koju, kako napominje, nije bilo nikakvih reagovanja, veruje da će pravo ipak pobediti, kao što su svi koji su zbog istog problema tužili banke pred sudovima u više država EU te sporove i dobili.
„Svesna sam da se svima žuri, ali ovo je posao koji se mora temeljno uraditi, na argumentima i dokazima. Imamo više od 20 dokaza koji se moraju priložiti tako da se to temeljno reši. Jer samo u slučaju kada se dokaže da je banka izašla van okvira našeg zakona, ili van okvira dobre poslovne prakse, banka se ne može obratiti organima ove države da bilo šta nadoknadi“, kaže Pavlović za Sputnjik, napominjući da je to cilj ne samo korisnika kredita, nego svakog poreskog obveznika u Srbiji.
Na pitanje da li je vest o presudi Suda pravde EU doprla do ljudi koji imaju problem sa servisiranjem kredita indeksiranih u švajcarskim francima, ona kaže da je to evidentno i po poseti sajtu Udruženja. Ljudi se svakodnevno priključuju da se obaveste.
Ona je napomenula da se Udruženje u okviru koga ima i advokata ne bavi zastupanjem onih koji bi da tuže jer niti bi smeli, niti je to u skladu sa advokatskom etikom. Objasnila je da organizuju pomoć samo na jedan način — kroz sastanke na kojima iznose sve što imaju i znaju u vidu dokaza i argumenata. A oni koji su oštećeni, kaže, mogu da podnesu tužbu, ili da sa njom malo sačekaju kako bi saznali ishod ovih koje su već podnete.
