Da li je na pomolu već drugi ozbiljan sukob dva viđenja sveta između EU i SAD pošto evropske zemlje i Brisel tvrde da se Teheran pridržava sporazuma?
Nije prvi put da se Evropa okrenula protiv Trampa, kaže Stojanović, ali ovo je ozbiljnije distanciranje od pređašnjih. Evropljani su bili veoma gnevni na Trampa kada je izvukao Ameriku iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, podseća Stojanović, a sporazum sa Iranom sklopljen je u veoma teškom pregovaračkom procesu u kome je učestvovao veliki broj zemalja.
Sada, istupanje jedne zemlje iz sporazuma deluje kao iznenađenje koje je sproveo predsednik od koga se mogu očekivati još mnoga takva iznenađenja, kaže Stojanović.
„Interesantno je u ovom slučaju da su prvi put Evropljani nastupili pomalo formalizovano. Potpisali su jedno saopštenje koje je, na neki način, pomalo obavezujuće. Potpisale su ga nemačka kancelarka Angela Merkel, britanska premijerka Tereza Mej i francuski predsednik Emanuel Makron, u kome su izrazili razočarenje zbog tog jednostranog iskakanja, iako ono još nije do kraja formalizovano, ali to je još jedno iznenađenje koje Evropljanima priređuje Tramp“, kaže Stojanović.
Mišić podseća da je izlazak iz nuklearnog sporazuma sa Iranom staro Trampovo predizborno obećanje. On je već dva puta potvrdio da se Iran pridržava sporazuma. Ovog puta nije potvrdio, iako se, kaže Mišić, ništa značajno u međuvremenu nije dogodilo. Iran, prema Trampovom mišljenju, krši duh sporazuma.
Duh se krši u tome što Iran navodno sponzoriše terorizam i što ima rakete dugog dometa.
„Kongres sada ima 6 meseci tokom kojih treba ili da pojača sankcije, ili da smisli neki drugi način kako da taj sporazum eventualno sačuva. Zanimljivo je i, rekao bih, karakteristično, što Tilerson kaže da Amerika nema nameru da izađe iz sporazuma, nego samo hoće da ga poboljša“, kaže Mišić.
On dodaje da će i Kongres tražiti nove iranske ustupke.
„Imamo jednu dosta paradoksalnu situaciju u Americi. Prvi put je američki predsednik globalni faktor nestabilnosti zbog svoje nepredvidivosti i zbog rata sa spoljnopolitičkim establišmentom. Kao što vidimo, i zbog potpunog odsustva koordinacije između njega i šefa diplomatije. Nešto se događa, sudeći po američkim medijima. Recimo, ’Veniti fer‘ je objavio jedan naširoko citiran tekst koji na dosta uznemirujuć način opisuje šta se događa u Beloj kući“, kaže Mišić.
U tekstu se govori o tome kako predsednik Tramp izjavljuje da mrzi sve svoje saradnike, da ima nekontrolisane izlive besa i da se njegovo najbliže okruženje iz sve snage upinje da ga kontroliše, kaže Mišić.
Iako je Tramp tokom izborne kampanje najavljivao da će voditi izolacionističku politiku, kakvu je Amerika vodila pre Prvog svetskog rata, američki izolacionizam u doba Trampa ipak se razlikuje od pređašnjeg, kaže Stojanović, jer će se ovaj put dogoditi da se ne odustaje od intervencionizma, ali da će Amerika biti izolovana od svojih dosadašnjih saveznika.
Ta se izolacija može dogoditi u Savetu bezbednosti, kako su najavili i iz Pariza i iz Berlina, baš povodom ovog sporazuma, kaže Stojanović. Postoje teorije prema kojima Tramp, pošto je u odnosima sa Severnom Korejom ušao u slepu ulicu, pokušava da se izvadi na iranskom slučaju.
„Ja ne verujem mnogo u tu tezu, zato što bi to trebalo da bude neka fina diplomatija kojoj Tramp nije sklon. On je tu dosta robustan, kao i inače u svim potezima koje je dosad povlačio. U finoj diplomatiji to bi moglo da se razume kao skretanje pažnje sa prostora gde više ništa ne može da se napravi. Bacanje iranske karte na sto moglo bi, u političkom smislu, da ide u prilog toj tezi, ali ja ne verujem u to zato što mislim da on ne povlači poteze krajnje promišljeno i filigranski, tako da pre verujem da je to nešto od onih poteza da će u pitanje dovoditi sve sporazume koji su međunarodnog karaktera“, kaže Stojanović.
Evropska unija, prema Stojanovićevom mišljenju, na iranskom primeru pokušava da se distancira od američke politike i na drugim poljima. Obama je, kaže, bio kooperativan, ali nametnuo je Evropi sankcije prema Rusiji.
Sada je Iran primer na kome će evropska politika pokušati da se distancira od američke politike.
