Početkom devedesetih godina podela sovjetske vojne imovine između bivših republika išla je manje-više glatko. Moskva je sačuvala kontrolu nad velikim skladištima vojne tehnike i municije, ali pitanja vezana Crnomorsku flotu izazvala su oštar spor između Rusije i Ukrajine.
Moskva nije želela da izgubi svoje baze na Krimu, koje su posle raspada zemlje ostale pod jurisdikcijom Kijeva.
Sovjetski lider Nikita Hruščov poklonio je Krim Ukrajini 1954. godine, a decenijama se sporilo o legitimnosti te odluke. Pravnike i istoričare najviše je interesovalo pitanje ko je imao pravo da u ime ruskog naroda i Rusije prekraja njene granice?
Bilo kako bilo, na strateški važnom poluostrvu ostale su luke, aerodromi, vojna skladišta, jedinice obalske straže i PVO.
Ukrajina je u početku tražila da sva infrastruktura i imovina Crnomorske flote pripadne njoj. Ukrajinski predsednik Leonid Kravčuk je 5. aprila 1992. godine objavio da je sovjetska Crnomorska flota vlasništvo Ukrajine, a samo dva dana kasnije Boris Jeljcin je učinio isto, objavivši da je ruska.
Posle višemesečnih pregovora, Jeljcin i Kravčuk potpisali su sporazum o povlačenju Crnomorske flote iz sastava strateških snaga Zajednice nezavisnih država, a u jesen 1993. predsednici su postigli preliminarni dogovor o podeli flote na „ravne časti“ i zajedničkom korišćenju infrastrukture.
Međutim, Kravčuka su u Ukrajini optužili za izdaju i pod pritiskom opozicije on je odstupio od dogovora, pa se cela priča vratila na početak.
Situacija oko flote se zatezala, a u nekoliko navrata zamalo je „progovorilo“ i oružje.
Međutim, u junu 1995. godine Moskva je napravila ustupak Kijevu i odustala je od zahteva da Sevastopolj bude glavna baza Crnomorske flote. Jeljcin i Kravčuk su konačno dogovorili podelu. Rusija je dobila više od 80 odsto brodova, ali je ostala bez glavne vojno-mornaričke baze na Krimu.
Konačno, u maju 1997. u Kijevu su potpisani međuvladini sporazumi, kojima su potvrđeni raniji dogovori i detaljno propisani status i uslovi pod kojima ruska Crnomorska flota može da ostane na Krimu.
Prema tom sporazumu, Rusiji je ostalo skoro 400 brodova različite klase i namene i 161 letelica, a dobila je i pravo da koristi baze na Krimu do kraja maja 2017. godine. Dogovorom je određeno da godišnja „kirija“ bude 98 miliona dolara, i ona se godinama odbijala od velikog duga koji Kijev ima kod Rusije za neplaćeni gas.
Međutim, Ukrajina je ograničavala broj vojnika i oružja na svojoj teritoriji, pa Vojno-mornarička flota Rusije nije smela da broji više od 25 hiljada ljudi na poluostrvu.
U aprilu 2010. predsednici Rusije i Ukrajine, Dmitrij Medvedev i Viktor Janukovič, dogovorili su popust od 30 odsto na ruski gas koji se isporučuje Ukrajini, a Ukrajina je zauzvrat pristala da Crnomorska flota ostane na Krimu do 2024. To je izazvalo uzbunu u Kijevu, u prozapadnim opozicionim krugovima…
Tihi rat oko Crnomorske flote je tinjao, a to pitanje je konačno zatvoreno marta 2014. godine, kada je oko 96 odsto građana Krima, nezadovoljno februarskim državnim pučom u Kijevu, na referendumu glasalo za prisajedinjenje Rusiji. Na vernost Rusiji tada se zakleo i deo ukrajinskih oficira.
Nakon tog događaja i „krimskog proleća“ Crnomorska flota je počela da ispisuje nove stranice istorije.
„Nakon povratka Krima u sastav Rusije počela je ne samo modernizacija nego i korenita reforma Crnomorske flote. Tokom devedesetih flota je preživljavala samo zahvaljujući predanosti članova posada i njihovih komandanata. Sada često komuniciram sa njima i oni kažu da je nemoguće porediti stanje pre 2014. i nakon što se Krim vratio u sastav Rusije. Crnomorska flota dobija nove brodove i vojnu tehniku, dok je ranije, kada je Krim bio ukrajinski, zbog mnogobrojnih ograničavanja od strane Kijeva, Rusija bila primorana da šalje najbolju tehniku svim flotama, osim Crnomorskoj. Sada se situacija iz korena promenila. Pre 2014. Crnomorska flota je imala samo jednu podmornicu — ’Varšavjanka‘, a sada ima šest dizel-električnih podmornica opremljenih krstarećim raketama ’Kalibar‘. Sada Crnomorska flota ima i fregate ’Admiral Esen‘ i ’Admiral Grigorovič‘, koje su se dobro pokazale u borbi protiv terorista u Siriji. Osim toga, Crnomorska flota je dobila obalske raketne sisteme ’Bastion‘ i pojačane vazdušne snage, pre svega udarnu avijaciju. Na kraju, Flota je imala samo jednu brigadu morske pešadije, a sada je broj vojnika povećan i formiran je vojni korpus“, kaže za Sputnjik potpukovnik u penziji Sergej Čenik, glavni urednik časopisa „Militari Krim“.
Ukrajina je, s druge strane, izgubila ono na šta se oslanja flota — baze i mogućnost tehničkog održavanja i remonta naoružanja, navodi Čenik.
„Glavni brod ukrajinske flote i dalje je fregata ’Getman Sagajdačni‘, koji možda izgleda dobro, ali je toliko intenzivno korišćen da se može reći da je ’na samrti‘, a remont je moguć isključivo na Krimu. Sve ostalo čime raspolaže ukrajinska flota je, blago rečeno, starudija. Jedino što možda predstavlja pretnju su raketni oklopni čamci ’Gjurza‘, ali oni su namenjeni pre svega kontroli obale i provokacijama i nisu u stanju da kontrolišu ceo crnomorski region. Amerikanci su davali ukrajinskoj floti neku opremu za navigaciju i radare, ali to nije dovoljno da se promeni balans snaga u regionu. Jedina flota koja predstavlja ozbiljnu pretnju za rusku u Crnom moru je turska, a Ukrajina Crnomorskoj floti ne može apsolutno ništa“, zaključio je Čenik.
