Bilo je slavlje na ulicama Erbila nakon što je 92 odsto birača reklo „da!“ secesiji kurdskog regiona severnog Iraka.
Veselje u Iračkom Kurdistanu prekinuo je turski predsednik Erdogan.
Predsednik Erdogan kaže da su sve opcije na stolu, od ekonomskih do vojnih sankcija. Navodi da će Kurdi u Iraku gladovati kada Turska blokira njihove kamione na granici.
Turski i svetski političari treba da shvate da od pretnji gladovanjem Kurdi samo izgube apetit. Njima se 500 godina obećava država od strane raznih centara moći, ali svako obećanje je prekršeno. Godine 1978. je u Turskoj formirana Radnička partija Kurdistana ili PKK, predvođena Abdulahom Očelanom, zato što su kurdski jezik, narodna nošnja i folklor zabranjeni, a sami Kurdi proglašeni za „brdske Turke“, u pokušaju da se asimiluju. PKK je odmah dobila etiketu.
Turska, Evropska unija i SAD je smatraju terorističkom.
A borci za slobodu? Ništa? Okej. PKK je pokušala da ostvari nezavisnost od Turske, ali je u sukobima sa Turcima stradalo 40.000 ljudi, a Očelan je 1999. uhapšen i osuđen na robiju. Iz zatvora je objavio pet knjiga, u kojima je odbacio „borbu za nezavisnost do smrti“, a zatražio autonomiju za Kurde u državama u kojima žive. Njegovi principi su demokratija, socijalizam, feminizam i zaštita životne sredine, a smislio je ideju „demokratskog konfederalizma“, sistem u kojem mali narodi rukovode sami sobom, umesto da velike sile manipulišu njihovim nezadovoljstvom centralizovanim vlastima i tako ih kontrolišu.
„Pokušavamo da gradimo život baziran na jednakosti. Ne mislimo samo na Kurde, već na celo čovečanstvo, za koje želimo da izgradimo demokratski sistem. Naš vođa to zove demokratski konfederalizam“.
Kada je ISIS, odnosno DAEŠ, okupirao oblasti u kojima žive Kurdi, 2012. godine, do tada nepoznate kurdske Narodne zaštitne jedinice suprotstavile su se DAEŠ-u. I sirijski pobunjenici i Asad su im prišli da ih pridobiju, jer su Kurdi poznati kao odlični ratnici, ali i ratnice:
„DAEŠ treba da nas se plaši, jer mi se ničega ne plašimo! Verujemo u nas same. Kada militanti DAEŠ-a čuju ženske glasove, oni se prestrave. Boje nas se, boje se žena. Veruju da će ići u pakao ako ih ubije žena“.
Da, to je tačno, za teroriste DAEŠ-a je najveći strah da ih ubije žena, a ove žene-ratnice su veoma profesionalne i opasne. Pošto su toliko puta pogažena obećanja Kurdima, Narodne zaštitne jedinice su i Asada i pobunjenike ljubazno odbile. Ovi ljudi su se borili sa dedinim puškama, inspirisani vatrenom ideologijom. Pet godina kasnije, potpuno neočekivano svetskoj javnosti, postali su vodeća sila u Siriji. Mnogi Arapi su im se pridružili i zajedno su formirali Demokratske snage Sirije.
E, sad, pre godinu dana, Sjedinjene Države su im ponudile vojnu podršku, ali su Kurdi više bili zainteresovani za saradnju sa Rusijom, ali Rusi, u želji da se ne zamere Asadu, nisu hteli saradnju sa Kurdima, te su Amerikanci počeli da daju vazdušnu podršku kurdskim snagama. Amerika i Rusija tako dobijaju poene za pobedu nad DAEŠ-om, Asad zadržava ekskluzivitet prijateljskih odnosa sa Rusijom, a Kurdi oslobađaju svoju teritoriju od terorista.
Samo, šta čeka Kurde nakon rata? To je diskutabilno, jer postoji veći neprijatelj za Kurde od DAEŠ-a — nesloga.
Sve ove kurdske političke organizacije nemaju međusobno dobre odnose. Primera radi, Mesud Barzani nije u najboljim odnosima sa Dželalom Talabanijem. Barzani ima odlične odnose sa turskom vladom, ali je u lošim odnosima sa vođom sirijskih Kurda Salihom Muslimom i sa PKK u Turskoj. Sa druge strane, PKK ima odlične odnose sa kurdskim separatistima u Siriji i u Iranu. Dok Teheran vodi rat protiv kurdskih separatista na svojoj teritoriji, istovremeno ima odlične odnose sa Kurdima na severu Iraka.
Ovi odnosi Kurda kô srpska posla, čudo da mi uopšte imamo državu. Hoće li i Kurdi, ovaj narod bez države, konačno da je dobiju? To ostaje da vidimo.
