U svojoj knjizi upoređujete finansijski sistem sa pacijentom. Kako biste čitaocima Sputnjika objasnili „istoriju bolesti“ globalnog finansijskog sistema?
— Situacija je loša. Pacijent ima otprilike 75 godina. Naš postojeći finansijski sistem je osnovan tokom Drugog svetskog rata u SAD, u Breton Vudsu 1944. godine. Danas naš pacijent ima mnogo poteškoća, 1998. godine je bio na samrti, a potom 2007. i 2008. godine. Posle ove druge velike krize, našeg pacijenta veštački održavaju u životu. Može se reći da naš pacijent leži već godinama na odeljenju intenzivne nege.
Drugim rečima, pacijent je već jako star. Zašto sada ne pomažu oni lekovi koje je finansijski sistem ranije primao, odnosno zašto danas bankarske mere od pre 100 godina više nisu aktuelne?
— Pacijenti ne dobijaju samo dijagnozu, nego i anamnezu — predistoriju bolesti. Trebalo bi da se zna kako funkcionišu Federalne rezerve u SAD, osnovane pre oko 100 godina. Mnogi do danas ne znaju da ta institucija nije pod kontrolom države, već da se nalazi u rukama privatnih lica. To je zapravo bankarski kartel kojeg kontroliše mali broj veoma bogatih porodica. Tu činjenicu uvek nekako prećute, preskoče, pa je ljudi najčešće ne znaju.
Vi tvrdite da su ratovi uvek doprinosili ekonomskom rastu. Da li je to, makar na prvi pogled, paradoks, jer ratovi zapravo donose razaranja?
— Posle razaranja dolazi period izgradnje. A posle ratova koje su vodile SAD, obnavljanje su obično sprovodile američke kompanije ili preduzeća koja su sarađivala sa pobednicima. Tako je i čuveni Maršalov plan obnove Evrope posle Drugog svetskog rata bio način da se prerasporedi novac poreskih obveznika i dodeli američkim kompanijama. To nije bila nikakva humanitarna akcija SAD, jer je još do početka realizacije plana bilo utvrđeno da će američke kompanije dobijati poslove.
Tako je i danas velika laž kada gospodin Šojble tvrdi da je Grčkoj upućena pomoć. U ovom slučaju Atina je bila prinuđena da pristane da njene dugove servisiraju američke i evropske banke. Šablon je u oba slučaja isti.
Ključnu ulogu u svetskoj ekonomiji kao i ranije igra dolar. Da li američka valuta ima budućnost i kakvu?
— Dolar je glavna svetska valuta od 1944. godine, a od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, odnosno od onog trenutka kada se nafta i druga bitna roba kupuje i prodaje samo za dolare, američka valuta je postala i glavna svetska rezervna valuta. Uprkos tome, dolar prolazi kroz krizu, baš kao i SAD. Oni sada imaju jake konkurente na svetskom tržištu i to je na prvom mestu Kina. Ali potrebno je vreme da bi došlo do smene vodećih svetskih valuta. Oni koji su pokušali da okrenu leđa dolaru, skupo su to platiti. Sadam Husein je bio prvi ko je pokušao da proda svoju naftu za evre i bio je kažnjen. Slično je prošao i Moamer el Gadafi. Konflikt sa Iranom je takođe u vezi sa tim što je Teheran najavio da želi da prodaje svoju naftu za evre. A u poslednje vreme svedoci smo sličnog konflikta sa Venecuelom. Era dolara se još nije završila, ali se postepeno ide ka tome.
Glavni apsurd finansijske branše je to što vrednost koju ona stvara nije realna. Uz to, oni proizvode novac koji nije realan, jer njega ne proizvedu milioni radnika. Kako dolazi do toga?
— Finansijska ekonomija je mnogo krupnija nego realna ekonomija, ali ne proizvodi nekakve vrednosti. Za poslednjih 30 godina pretvorila se u gigantski „kazino“ u kojem se tamo-vamo premešta novac.
U drugom delu knjige opisali ste nove finansijske proizvode i njihove metode, poput hedž fondova i derivata. U realnosti veoma malo ljudi zaista razume mehanizme delovanja tih instrumenata. To nepoznanica je možda opasna?
— Naravno, to je tako i osmišljeno da bankari govore na jeziku koji je nejasan običnim ljudima. Finansijski sektor danas govori na jeziku koji je savršeno nejasan i to im je paravan. Još je Džordž Orvel to predvideo u svom romanu „1984“. Pa ipak, veoma je važno raditi na tome da ljudi shvate o čemu se radi. Važno je takođe da se ne dozvoli da se ljudi izgube u detaljima. Moraju se pregledati ključni momenti koji su međusobno povezani. Na primer, sa derivatima, koji su izvedeni finansijski instrumenti, može biti povezano bilo šta, poput svopova, opcija… Ali taj deo nije toliko bitan, koliko činjenica da su derivati zapravo isto što i ulog u kladionici. I ta velika kladionica preti svima nama.
Moguće je da ljudi ne dižu revoluciju i ne bune se protiv te opasnosti upravo zato što se u svemu tome loše snalaze i zato što ne shvataju mehanizme finansijske branše?
— Glavni je problem to što većina ljudi ne zna odakle potiče većina problema. U Evropi, na primer, sada mnogo govore o migrantima. Ali migranti su tek posledica procesa koji se dešavaju upravo u finansijskoj branši. Dva glavna razloga i uzroka migracione krize jesu socijalna nepravda, nejednakost i ratovi. A za to je pre svega kriva finansijska branša. Veliki, krupni investitori zapravo jako dobro zarađuju na ratovima i među sobom dele bogatstva zemalja „trećeg sveta“.
Mislim da je ovaj trenutak presudan i da sad imamo veliku šansu da nešto promenimo. Moramo da koristimo sve moguće načine da obavestimo većinu ljudi i da ih osvestimo. Situacija se može promeniti ako ljudi budu znali šta ih čeka, kako bi na vreme mogli da kažu „ne“.
