Dolazak Viktora Guljeviča, čuvenog komandanta sa Bajkala, u Niš uzburkao je strasti oko Srpsko–ruskog humanitarnog centra koji je trn u oku Zapada. Pored toga što je spasilac međunarodne klase, Guljevič je svetski stručnjak za lavine, ali i intelektualac, doktorirao je na Irkutskom univerzitetu, koji u Ministarstvu za vanredne situacije Rusije radi više od dvadeset godina.
U intervjuu za Sputnjik govori o planovima Centra, budućoj pomoći Rusije Nišu, međunarodnoj saradnji u regionu, ali i o rizičnom poslu spasioca u planinama Bajkala.
Kakvi su Vam prvi utisci o Srpsko–ruskom humanitarnom centru u Nišu?
— Nisam očekivao da Centar ima ovako dobru osnovu za dalje vidove usavršavanja ljudi i delovanje. Ima dva sjajna poligona koji mogu da se iskoriste za buduće obuke. Dobro je što je Centar u vlasništvu Ministarstva unutrašnjih poslova. Moj glavni zadatak je da ovo postane regionalni centar za obuku na Balkanu. Ovo mesto ima veliku perspektivu. Sva moja energija biće usmerena na to, a najbolji vid saradnje ruske i srpske strane biće razmena iskustava među spasiocima. Produbićemo našu saradnju, a tako i prijateljstvo između naše dve zemlje.
Vaš dolazak je iznenađenje, ali Sputnjik sazna sve, pa i da ste tri dana pre dolaska proveli na brifingu u Moskvi. Koliko je u tim razgovorima sa pretpostavljenima bilo reči o političkim pitanjima, jer je i srpskoj i ruskoj stani teško da objasne Zapadu da ovo nije buduća vojna baza. Da li ste dobili instrukcije kako da se ponašate po tom pitanju?
— Nisu u Moskvi morali ništa da mi govore, čitam novine, u toku sam sa tim dešavanjima. Nisu mi dali ni instrukcije kada je u pitanju politika, mi kao Centar, kao humanitarna međuvladina organizacija, time uopšte ne treba da se bavimo. Naravno, uvek će biti onih koji će, šta god da ja ili neko od nas rekao, pričati loše o tome. Šta god da uradimo, tražiće ono za šta mogu da se zakače da iz toga izvuku nešto loše. Ne pada mi na pamet da to komentarišem, da nekoga ubeđujem u suprotno. Znate da je Centar otvoren za sve, svako može da dođe i vidi. Neću da komentarišem ni tvrdnje da Rusija ima veliki uticaj na Srbiju. Sa prijateljskim zemljama treba ostati u prijateljskim odnosima. Uostalom, Rusija je toliko velika zemlja da ne mora nikome ništa da dokazuje.
Nedavno je gospodin Rogozin rekao da Centar nije ono što je trebalo da bude, da mu je potrebno mnogo više ljudi i opreme. Da li će se u njega i dalje ulagati, bez obzira na pritisak Zapada?
— Gospodin Rogozin je u pravu. Iz Rusije može da stigne još mnogo opreme i tehnike. Ali naš zadatak nije da pošaljemo što više spasilaca koji će ovde dežurati, već spasioce najvišeg ranga koji mogu da obuče vaše. Želimo da radimo i sa decom u školama i na univerzitetima, sa volonterskim i državnim organizacijama, cilj je da obučimo što više Srba za reagovanje u vanrednim situacijama. Deset spasilaca iz Rusije ne mogu mnogo da učine. Naš cilj nije da napravimo Centar kao što su oni u Rusiji, mi smo velika zemlja, uostalom, imamo mnogo više novca, već da sistem prilagodimo vama u Srbiji.
Dobili smo i veliku materijalnu pomoć u opremi od Ruske Federacije, da li i na nju možem i dalje da računamo?
— Jedan od ciljeva je da se skladište Centra, odnosno njegove rezerve popunjavaju. Kao što smo radili do sada, radićemo i dalje. Pošto planiramo obimne obuke, u skladu s tim iz Rusije će doći nove učionice i oprema. Što se toga tiče, nećemo ostaviti Srbiju na cedilu. Kada jednom nekome pružiš ruku, naravno da ćeš nastaviti to da radiš, tako kaže izreka. Centar je formiran kao dugoročan projekat koji treba da pokaže Srbiji kako da reaguje u vanrednim situacijama, tokom čestih poplava i požara. Želimo da pomognemo da povratite sistem civilne zaštite koji ste imali pre raspada Jugoslavije.
Do ideje o osnivanju došlo se nakon što su stručnjaci iz Rusije deminirali aerodrom u Nišu posle NATO bombardovanja. Vaši demineri su i danas u Srbiji. Kakvi su planovi po tom pitanju?
— Rusko–srpski odred deminera je snaga Humanitarnog centra, iako oni sada imaju svoje projekte, oni su najveći profesionalci, rade bez ikakvih problema. Problem je što Srbija svoje ljude šalje u jednu susednu zemlju na obuku, a sve je počelo upravo ovde u Nišu. Bilo bi bolje da su deo našeg Centra i po tom pitanju.
Mislite na Hrvatsku? Ovde u Centru su članovi Gorske službe spasavanja te zemlje. Oni su oduševljeni susretom sa Vama. Nadaju se saradnji, fascinira ih Vaše znanje o lavinama.
— Da, vidim da su Hrvati oduševljeni. Mnogo toga imamo zajedničkog, radimo po istom principu u planinskim predelima i sa istom opremom. Uskoro nam dolazi i moj zamenik, detalje vam neću otkrivati, kad on stigne siguran sam da ćemo da ostvarimo dobru saradnju i sa Hrvatima, pre svega da ćemo imati zajedničke vežbe. To je obostrana želja.
Pričajte nam o kraju iz koga dolazite, za nas je Bajkal uglavnom jezero, ne mislimo na planine koje su više od ovih u Srbiji. Kako ljudi tamo žive?
— Jezero okružuju planine alpskog tipa visoke dve, pa i dve i po hiljade metara, ima puno snega, lavine su česte, ali to je mnogo lep prizor. Na samim planinama nema ljudi, nisu naseljene. Stanovništvo je uglavnom koncentrisano oko jezera. Žive u nekoliko manjih gradova, ljudi žive od lova i ribolova, samo u jednom gradiću ima i industrije. Samom Bajkalskom jezeru moguće je prići sa juga ili severa, bajkalsko–amurskom ili trans–sibirskom magistralom.
Kako izgleda borba sa snegom i ledom i lavinama, da li ima puno intervencija spasilaca?
— Pošto je reč o malim gradovima i selima u tom kraju, nije bilo vanrednih situacijama u kojima je ugroženo puno ljudi odjednom. Ali se često dešava da se ljudi zagube u tim planinama, posebno alpinisti i snouborderi. Potrebno je organizovati potragu u jako teškim uslovima. To su za nas veoma opasne akcije, planine su nepristupačne, klimatski uslovi jako teški, ima puno snega i leda, prostora kojima je izuzetno teško prići. Posao je mnogo rizičan. Imali smo i jednu veliku tragediju 1985. godine kada je sedamnaest studenata nestalo. Odmah smo organizovali potragu, nažalost, to se završilo tragično. U takvim situacijama najvažnije je brzo reagovanje, kada se sruši zgrada, ljudi pod njom žive i po deset dana, ali kada čoveka prekrije lavina, ne može da diše više od 15 minuta. Teško je naći ljude, jer je reč o velikim površinama pod snegom, sve je belo, ako nema uređaja za traženje, šanse su male.
Sputnjik je prvi objavio da ste stigli u Srbiju. Vaše kolege kažu da sada zovu iz drugih medija i pitaju da li Vas je poslao lično Vladimir Putin?
— Da je Vladimir i Putin to uradio ja bih bio veoma srećan. Bilo bi mi mnogo lakše da komuniciram sa našom upravom i svim državnim institucijama u Srbiji. Imao bih amblem sa njegovim likom, znak da me je on poslao. To bi mi olakšalo posao, jer Putin otvara sva vrata.
