Kada je Ibran Mustafić, bivši član SDA i vojnik Armije BiH tokom građanskog rata u toj zemlji, objavio knjigu „Planirani haos od 1990. do 1996. godine“, u kojoj je opisao ratne zločine Nasera Orića, izazvao je senzaciju.
Prvi put je sa bošnjačke strane stiglo potresno svedočanstvo o zločinima „legendarnog komandanta Srebrenice“, čime je narušen mit o Oriću građen dve decenije.
Danas je Mustafićevo svedočenje pred Sudom BiH protiv Orića okarakterisano kao nelogično i nedosledno. Sudija Šaban Maksumić tako je obrazložio oslobađajuću presudu Naseru Oriću, optuženom za ratni zločin nad trojicom ratnih zarobljenika — Slobodanom Ilićem, Mitrom Savićem i Milutinom Miloševićem.
Oni su, kako stoji u optužnici, likvidirani u srebreničkim selima Zalazju, Kunjercu i Lolićima.
Na mit o Oriću podseća i bivši sudija Ustavnog suda BiH Krstan Simić, koji kaže da bi bilo smešno reći da je presuda bila očekivana, ali da ne predstavlja iznenađenje.
„S obzirom na poziciju Nasera Orića u Srebrenici i u događajima oko Srebrenice, njegovu moć i mrežu koja je svugde prisutna i vreme učinili su da rasprava o dokazima posle 27 godina vrlo teška. Međutim, to je još jedna odluka koja će ustalasati javnost u BiH, izazvati podele sa jedne strane, a sa druge strane nezadovoljstvo žrtava. Jer, ako Orić nije kriv, neko je kriv“, kaže Simić.
Sud i tužilaštvo su morali da nađu odgovor ko je izvršio ratne zločine ako to nije učinio Orić, dodaje on.
Prema obrazloženju sudije Maksumića, i iskaz zaštićenog svedoka 01 takođe je nelogičan i nedosledan.
„Iskaz zaštićenog svjedoka ’01‘ bio je nedosledan i nelogičan, te u iskazima 2003. i 2014. godine uopšte nije spomenuo optuženog Orića, nego je u iskazu 2014. tvrdio da je sudiju Slobodana Ilića ubio Zulfo Torsunović“, kaže se u obrazloženju.
Tako je Naser Orić dobio priliku da još jednom izađe iz sudnice sa osmehom na licu, kao što je to uradio u Haškom tribunalu 2006. godine.
Osvrnuvši se na obrazloženje suda da su iskazi svedoka nelogični i nedosledni, bivši sudija Ustavnog suda BiH Krstan Simić kaže da je isključivo pravo suda da ceni dokaze i da sumnja da bi sud dao argumente koji nisu sadržani u dokumentima. Međutim, prema Simićevim rečima, problem je u protoku vremena.
„Suditi posle 27 godina, terati ljude da se sete svakog detalja, pomalo postaje morbidno i upravo na tim razlikama koje se normalno pojavljuju zasnivaju se i odluke. Treba ipak sačekati ishod apelacionog postupka, jer često sam svedočio da je Sud BiH imao odluke koje su menjane od strane Apelacionog veća, pa čak u jednom slučaju, čovek je bio osuđen za genocid, pa ga je Apelaciono veće oslobodilo. Ali podvlačim da je pitanje suđenja ratnih zločina sa svedocima, posle 27 godina, sa strahovima, poremećenim psihama vrlo teško i kroz tu paučinu mnogi ratni zločinci će izbeći ono što ih je moralo snaći, a to jeste pravda“, kaže Simić.
Prema rečima Milivoja Ivaniševića, predsednika Instituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, reč je o tome da tužilaštvo nije htelo da tereti Nasera Orića, što je bio slučaj i u Hagu. Tužilaštvo nije spremilo ni dovoljno svedoka ni dovoljno materijala koji bi teretili Orića, kaže Ivanišević.
Ivanišević podseća na Mustafićevo svedočenje da je svojim očima gledao Orića kako je zaklao sudiju Slobodana Ilića i grupu srpskih vojnika i civila koji su zarobljeni na Petrovdan u Zalazju.
„Uzmite brojne zločine u Kravici, u Ježestici, gde je Orićev prvi saradnik odsekao glavu Anđelku Mlađenoviću i nosio je po Srebrenici. O tome svedoče srpski zatvorenici iz sela Podravanja, koji su tu bili“, opisuje Ivanišević zločine Orića i njegovih saradnika tokom rata u BiH. Ivanišević je autor nekoliko knjiga u kojima su detaljno opisani zločini Nasera Orića i njegovih snaga tokom rata u BiH.
Simić pretpostavlja da će tužilac, kako kaže, obavezno uložiti žalbu i treba sačekati šta će reći Apelaciono veće. Ali sama oslobađajuća presuda vrlo je ružna poruka koju su od samog početka suđenja nagoveštavale žrtve, kaže Simić.
„Ako neko od početka sumnja i tvrdi da taj sud neće osuditi Nasera Orića, to je indikativno da se stvari ne događaju kako bi trebalo, da je pravosuđe u BiH u kancerogenom stanju i da nadležne institucije moraju da se, ukoliko imaju interesa da uspostave vladavinu zakona, pozabave tim pitanjem. Slobodno ću utvrditi da postoji slab interes da se uspostavi vladavina zakona u BiH, jer tako odgovara, čini mi se, svim akterima vlasti“, zaključuje Simić.
