Bosforski moreuz podele
Nekada je „Bolesnik sa Bosfora“ zadavao glavobolje tada naprednim evropskim zemljama, danas im ništa manje bolova ne zadaje Erdoganova Turska. Vek kasnije, nameće se pitanje ko je, i sa koje strane leži taj posrnuli „bolesnik“.
Sa jedne strane apsolutistički „sultanat“ uspostavljen referendumom, dok sa druge demokratska, amorfna, šarolika zajednica, začeta ambicioznom i inspirativnom idejom mira. Slučaj osnivanja „sultanata“ plebiscitom Tursku svrstava među prve zemlje takve vrste, dok EU, deklarativno, kraljica sloboda mišljenja i transparentnosti, kao da je ušla u klinč sa samom sobom i teško se miri sa temeljem (valjda bi trebalo to da bude?) evropske demokratije — referendumom.
Čini se da granica EU sa Turskom počinje da liči na nekada dobro poznatu „Mažino liniju“ kakva je između dva rata postojala između Nemačke i Francuske. Izjava Erdogana da Turska više ni ne želi da pristupi EU suprotna je stavu kakav je, barem doskora, deklarativno postojao, iako je većini jasno da se punopravno članstvo Turske vrlo teško može obistiniti. Time EU gubi ne samo i ono malo „karata“ što je držala u rukama, već apsolutno zavisi od daljih poteza Turske u vezi sa migrantskom krizom i ostalim otvorenim pitanjima.
Igra prestola
Fenomen virusa „duboke države“ iz SAD kao da se proširio i na EU. Za razliku od američkog, gde sprege određenih industrijskih i korporacijskih lobija vuku duboko korenje koje gotovo paralizuje izvršnu vlast i stavlja je pod svoj patronat, u EU se „duboka država“ pretvara u „duboku birokratiju“ Brisela. Manjak ideja, želje ili volje, a pre svega nepoštovanje sopstvenih interesa, doveli su u pitanje čitavo postojanje EU.
Neodlučnost i nespremnost za donošenje konkretnih odluka, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu, doveli su Uniju do tačke u kojoj će njena budućnost u najvećoj meri zavisiti od svetskih okolnosti i interesa velikih sila. Suštinski dokaz neophodnosti trijade moći: ekonomske, vojne i političke, vidi se na primeru EU — samo oni koji imaju sve tri koherentno ujednačene sile predstavljaju stub nezavisnosti u donošenju odluka u sopstvenom interesu.
„Vojna moć“ EU, koja se sastoji u čvrstom držanju uz NATO iz čijeg se zagrljaja ponekad batrga, ipak u najvećoj meri znači i zavisnost od SAD i njihovog interesa u geopolitičkoj areni. Kako drugačije objasniti ekonomski neshvatljive sankcije Rusiji i rat u Ukrajini (trenutno u zamrznutom činu), uprkos sporazumima donesenim u Minsku?
Na unutrašnjem planu, u EU su „igre prestola“ uveliko u toku. Izbori u zemlji-vodilji EU — Nemačkoj — pokazali su da ni oni najuspešniji nisu nedodirljivi. Stranka Angele Merkel, CDU, moraće da napravi velike kompromise da bi kancelarka došla do četvrtog mandata. Ovi izbori su pokazali značajan rast desnice, što je tendencija u celoj EU, kao i nemali pad levičarskih stranaka. Glasači, pre svega nezadovoljni ophođenjem kancelarke Merkel prema migrantskoj krizi, dali su prostora desničarskoj partiji AFD da se, prvi put u svojoj istoriji, nađe u Bundestagu. Jasno je da će biti potrebno dosta vremena za formiranje nove vlade Nemačke, a do tada, sva pitanja u EU će na neko vreme biti „zamrznuta“ i stavljena u drugi plan.
Čari demokratije
Groznica demokratije širi se Evropom, mogao bi da zvuči naslov, ali, kad se bolje sagleda, izgleda kao kontradikcija — da li su danas demokratija i EU sinonimi ili antonimi?
Zanimljivo je da kao finalni korak, pred ulazak u svet zajedništva i demokratije, nije obavezan i referendum u zemlji koja pristupa članstvu u Zajednici. Svašta se ispunjava u pregovorima, skrininzima, transplantima evropskih tekovina, ali je mali broj članica referendumom potvrdio želju nacije da pristupi Uniji. Za napuštanje EU referendum se smatra obaveznim, ali, kasnije, ne i obavezujućim da bi zemlja napustila Zajednicu. Sve u svemu, referendum je, u slučajevima kada nekom odgovara — praznik demokratije, dok se u drugim slučajevima proglašava najnakaznijim primerom izražavanja mišljenja stanovništva — kako je u pojedinim krugovima ocenjen referendum na Krimu. Manipulativno sredstvo plebiscita može imati jaku ulogu, pa tako mnogo toga zavisi od načina postavljanja pitanja na referendumu.
Ta manipulativnost kroz ovaj neposredni vid demokratije mogla se najbolje iskusiti pri raspadu SFRJ. Tada se socijalistički državni aparat, koji donosi sve odluke strogo pod upravom partije i rukovodstva, odjedanput setio moći referenduma i skrio iza bujice istih, organizovanih po pojedinim republikama, nakon kojih je došlo do dobro poznatih sukoba i raspada države. Niko se tada u Evropi nije obazirao na referendume u SFRJ i samoproklamovana otcepljenja, već su ih i podržavali.
Situacija koja se desila u Britaniji — nepripremljenost za opciju B nakon ishoda referenduma, dovela je do „statusa kvo“ gde nijedna strana nema baš tačnu predstavu šta će se suštinski desiti nakon izlaska Britanije iz EU. Na primeru najskorijeg — katalonskog referenduma, može se videti narušavanje ustavno-pravnog poretka Španije koja je unitarna država, ali se video i krajnje nezainteresovan stav EU.
Neprincipijelnost i neefikasnost izvršnih aparata EU doveli su je na sam rub egzistencije, kako politički tako i ekonomski. Rešenja koja se nude su „Evropa u više brzina“, Makronov „reset“ paket i mnogi drugi. Za koje god mere da se EU odluči, utisak koji ona trenutno odaje je provincijalnost u geostrateškom pogledu i marginalizacija u odnosu na glavne svetske tokove.
Ukoliko briselske birokrate planiraju nove perspektive, ne bi trebalo da zanemare početnu svrhu EU — zajedništvo i mir; duh manipulacije demokratijom, pušten još početkom devedesetih u SFRJ, postepeno počinje da nagriza i same temelje Unije, a posledice su dobro poznate.
