U stvari, radi se manje o stadionu, a više o tribini izgrađenoj van njega, kao da se tako nešto dosad, pri organizaciji velikih takmičenja, već nije dešavalo.
Tako je krenuo stampedo ismejavanja, a sa mreža je sve stiglo i do britanskih tabloida „San“ i „Miror“, a zatim i do nekih balkanskih portala, koji su stadion okarakterisali kao „veoma čudan“ (čudno je, u stvari, to da im nije palo na pamet i da pišu o oduzimanju Svetskog prvenstva Rusiji zbog famozne tribine, no dobro. Ovaj put se toga verovatno nisu setili).
Bilo bi krajnje licemerno braniti neodbranjive stvari i reći za ono što je crno da je, u svari, belo, ali kada se radi o stadionu u Jekaterinburgu, situacija apsolutno nije crna i najbolje se može okarakterisati onom starom narodnom „ne vidi balvan u svom oku, ali trun u tuđem da“.
Prvo pitanje — o čemu se, zapravo, ovde radi i da li je u pitanju greška?
Pomenuta tribina nije nikakvo avangardno arhitektonsko rešenje i ništa što već nije viđeno na mnogo mesta.
Naprotiv!
Ona je samo privremeno rešenje koje omogućuje veći broj gledalaca na sportskim priredbama, i ništa drugo.
Ovakve pomoćne tribine se obično montiraju i postavljaju pre šampionata u različitim sportovima, a nakon njihovog završetka se veoma lako i relativno brzo demontiraju. Sama demontaža, u zavisnosti od složenosti tribine, ne traje duže od dva do četiri meseca.
A kako je to izgledalo na nekim drugim velikim takmičenjima? Evo, baš ovako!
Najsvežiji primer je stadion Korintijansa u Sao Paolu na kom se igralo polufinale Svetskog prvenstva 2014. godine između Argentine i Holandije. Tokom turnira, kapacitet stadiona je bio čak 65.000 ljudi, ali je po završetku šampionata, u dogovoru sa Korintijansom, kapacitet vraćen na 48.000 ljudi, koliki je i bio do Svetskog prvenstva u Brazilu. Svih 17.000 „nestalih“ mesta se nalazilo na dve naknadno montirane privremene tribine koje su bile smeštene izvan kapija stadiona, a na televizijskim ekranima se apsolutno nisu razlikovale od ostatka tribina.
Interesantan je i stadion u Kobeu, u Japanu, na kom su se igrali meč u grupnoj fazi Rusija—Tunis, i meč u eliminacionoj fazi između Brazila i Belgije na Svetskom prvenstvu 2002. godine. Za vreme šampionata, kapacitet stadiona je bio 42.000 gledalaca, da bi, po završetku turnira, bio vraćen na početnih 30.000. I ovde se, takođe, radilo o privremenoj tribini koja se nalazila van stadiona.
Futurističko rešenje dolazi iz Pariza — gradske vlasti planiraju da za Olimpijske igre 2024. godine izgrade mrežu privremenih stadiona sa privremenim tribinama. Na primer, u blizini Ajfelove kule će se igrati odbojka na pesku, Versaj će biti domaćin konjičkim sportovima, kod Gran Pale će se održavati turniri u tekvondou i mačevanju, dok će Burže, gde se inače održava čuveni avio-salon, biti domaćin takmičenjima u streljaštvu, badmintonu i odbojci. Apsolutno sve tribine će biti — privremene!
Ovakve privremene konstrukcije su potrebne iz krajnje jednostavnog razloga — tokom velikih sportskih događaja kakvi su svetska prvenstva ili Olimpijske igre, interesovanje gledalaca je tri do sedam puta veće nego uobičajeno, a po završetku takmičenja se sve vraća na prethodni nivo. A kome je u interesu da tribine budu puste i da takve propadaju?
Evo kako izgleda izgradnja privremenih tribina pored terena za kriket u Engleskoj.
Drugo pitanje — A zašto se tribina ne gradi unutar stadiona?
Rasprave o „spornim“ tribinama stadiona u Jekaterinburgu su se, zapravo, svodile na dva pitanja. Prvo — „Kako je to FIFA uopšte dozvolila?“, i drugo — „Zašto tribine nisu izgrađene u okviru samog objekta?“.
Odgovor na prvo pitanje je krajnje jednostavan. FIFA je aminovala celu priču jer su ispoštovana pravila. Glavni i jedini zahtev — da svaki navijač vidi u potpunosti svaki deo terena, bez obzira na kom mestu na tribinama sedi je apsolutno ispoštovan!
Što se drugog pitanja tiče, na njega je uticao veliki broj veoma složenih faktora.
Naime, svaki stadion na kome će se igrati mečevi Svetskog prvenstva 2018. godine u Rusiji mora da ima kapacitet od najmanje 35.000 gledalaca. Naravno, postojala je mogućnost da se izgradi potpuno nova arena, ali se od takve ideje odustalo jer je procenjeno da Jekaterinburgu, prosto, nije potreban još jedan ovako veliki projekat. Koliko bi novi stadion bio neambiciozan poduhvat govori i to da je domaći fudbalski klub Ural zauzimao tek petnaesto mesto po poseti u Premijer ligi Rusije. Utakmice Urala kada je bio domaćin je, u proseku, pratilo tek po 5.300 gledalaca.
I još jedna veoma važna stvar — posle dugih sastanaka rukovodstva Jekaterinburga, doneta je odluka da se ni po koju cenu ne sme oštetiti originalni izgled i fasada stadiona iz 1956. godine, s obzirom na to da se radi o sovjetskoj neoklasičnoj arhitekturi, a sami radovi na stadionu su zvanično označeni kao „Rekonstrukcija i obnova objekta kulturne baštine“.
Stadion će u stanje u kakvom treba da bude za utakmice Svetskog prvenstva biti doveden do 31. decembra ove godine.
Da rezimiramo vraćajući se na sam početak ove priče — podsmeh možda jeste u ljudskoj prirodi, ali pre njega bi, svakako, valjalo proveriti čemu se podsmevamo.
Možda baš tako nešto imamo i u svojoj sredini, a da i ne znamo!
A to nešto je sasvim normalno i ne protivi se nikakvoj logici i nikakvim pravilima…
