Novinarka Svetlana Milenković Popović, u izveštaju za televiziju „Prva“, navela je: „Neverovatno, ali usred Barselone danas sam srela i čuvenog autonomaša Nenada Čanka“. Ona ga je pitala: „Otkud Vi ovde u Kataloniji na dan referenduma?“
Što se mene tiče, nisam morao ni da slušam odgovor, znam zašto je došao. Zbog paelje i sangrije. Ko može da odoli. U isto vreme je Srbiju uzdrmala vest da su grafiti „Vojvodina = Katalonija“ osvanuli u više mesta u Vojvodini. Lukavo. Pobegneš u Barselonu i ne mogu da te optuže za grafite u Vojvodini, jer se ne može biti na dva mesta u isto vreme.
Čanak je, tako, imao priliku da vidi scene brutalnosti prema, recimo, kućnim ljubimcima. Snimak policije kako šutira psa šokirao je svetsku javnost. Španska televizija, međutim, odlučila je da na nemire gleda sa dozom humora. Tako je voditelj TV emisije „Intermedio“ na kanalu „Seksta TV“ stavio šlem UN na glavu i izjavio: „Zapamtite, mi smo ’plavi šlemovi‘ u ovom konfliktu. Prvenstveno zbog namere da smirimo tenzije. Ali i zato što mi se plava boja sjajno slaže uz oči“. Kakva krađa od „Nadrealista“, nije fora.
A nisu španski policajci tukli samo vatrogasce i pse u Kataloniji, tukli su, bogami i nenaoružane birače. Bacali su mirne birače niz stepenice. Udarali su ih pendrekom i, kao što su obećali, zaplenili su mnoge glasačke kutije. Inače, jedna žena koju su policajci gurnuli niz stepenice otišla je u bolnicu, pa se odmah vratila na glasanje.
Naime, razlog za čitavu ovu frku je taj da je Katalonija odlučila da organizuje referendum o nezavisnosti od Španije, koji je španska vlada proglasila nelegalnim. Uprkos pritiscima, Katalonija vekovima u okviru Španije održava svoje tradicije, običaje i katalonski jezik, ali za vreme diktatora Španije i Hitlerovog drugara Fransiska Franka, koji je vladao od 1939. do 1975, katalonski jezik je zabranjen i represija nad Kataloncima bila je surova. Nakon smrti Franka, Katalonija je 1979. dobila autonomiju, ali je 2010. Ustavni sud u Madridu odlučio da Katalonija ne može sebe da zove „nacijom“. To je razljutilo mnoge građane Katalonije, kao i činjenica da Katalonija, jedna od najbogatijih regiona Španije, plaća veći porez siromašnijim regionima nego što dobija para od centralne vlade. Katalonci su tražili referendum o nezavisnosti, koji je održan prošle nedelje, uprkos protivljenju Madrida. Možete da pogodite rezultate. 2,26 miliona ljudi glasalo je na referendumu u Kataloniji, a 90 odsto njih se izjasnilo za otcepljenje.
Madrid ne samo da nije priznao rezultate referenduma, već nije priznao ni da se referendum održao. Španski premijer Marijano Rahoj izjavio je: „Za Madrid, referenduma nije ni bilo“. To je po sistemu: „Ako nešto ne vidim, nije se ni desilo“. Srbija je stala na stranu Madrida i podržala teritorijalni integritet i suverenitet Španije i njeno jedinstvo. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je naveo da je „naš stav jasan i principijelan, Španija je jedan od najvećih prijatelja Srbije“.
Okej, jasno je zašto državni vrh to govori, Španija nije priznala nezavisnost Kosova, ali ne treba zaboraviti da su F/A-18 „horneti“ Vazduhoplovstva Španije bili prvi NATO avioni koji su bombardovali Beograd. Španija je mogla da uzme u obzir secesionističke tenzije Katalonije i Baskije u obzir, pa da, poput Grčke, iz solidarnosti ne učestvuje u bombardovanju Srbije, ali se to nije desilo. Španski političar Havijer Solana, tada generalni sekretar NATO-a, naredio je da agresija počne, a Madridu tada nije smetalo što je vojna intervencija bila nelegalna.
Španija je učinila sve da odvoji Kosovo od Srbije, a onda su se setili da i oni imaju delove koji hoće da se odvoje, pa, eto, ipak ne priznaju otcepljenje. Zato ćete mi oprostiti ako nisam entuzijastičan u podršci Madridu, jer ono što seješ, to i žanješ.
