Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, osuđen je na 15 godina zatvora u prvostepenoj, nepravosnažnoj presudi zbog navodnih ranih zločina na Kninskoj tvrđavi i tokom zauzimanja policijske stanice u Glini.
Ali Hrvatska ipak ne likuje. Braniteljska udruženja navode dva razloga zbog kojih su nezadovoljna. Prvi razlog je taj što je Kapetan Dragan dobio malu kaznu zbog, kako kažu, manjkavosti optužnice, a drugi što će se uskoro naći na slobodi, jer mu je uračunato vreme u pritvoru i ekstradicionom zatvoru, što je više od dve trećine presuđene kazne.
Savo Štrbac, predsednik Informaciono–dokumentacionog centra Veritas i jedan od članova tima Vasiljkovićeve odbrane, koji je ispratio 168 hapšenja Srba po Interpolovim poternicama širom sveta (do danas je Hrvatskoj izručeno njih 56), ubeđen je u nevinost Vasiljkovića. U razgovoru za Sputnjik otkriva detalje procesa i mogući scenario raspleta tog slučaja.
Kako je Kapetan Dragan i kako je podneo izricanje presude?
— On ima neverovatnu volju, upornost da dokaže istinu, da dokaže nevinost, jer on je zaista nevin. Svi mi koji smo ga poznavali i tokom rata bili na tom prostoru znamo da je čovek koji je poštovao Ženevske konvencije. Najstroži je bio prema svojim potčinjenima, ako su prekršili disciplinu. Posebno je bio ogorčen i kažnjavao pripadnike svoje jedinice ako su se prema zarobljenicima ponašali na nedostojan način, nisu smeli ni da ih dotaknu, a kamoli da pucaju u njih ili da ih udaraju.
Kada je u pitanju optužnica za Kninsku tvrđavu, Vasiljković se tereti za tri dela i za svako je dobio po pet godina. Da li je išta od navoda optužnice tačno, znamo da on nije imao ingerencije nad tim zatvorom?
— Ceo rat sam se bavio razmenama, nije bilo zarobljenika na bilo kojoj strani koji su dovođeni na razmenu, da nisu bili maltretirani, da nisu doživeli batine. Tako je verovatno bilo i na Kninskoj tvrđavi, mi to i ne pokušavamo da osporimo. Odbrana je pokušala da ospori da je on učestvovao u formiranju tog zatvora, njegovom vođenju. Svedok odbrane Milenko Zelembaba, tadašnji načelnik policije, rekao je: „Ljudi, ja sam kriv za sve što dešavalo u tom zatvoru ili logoru, kako hoćete, kapetan Dragan i njegovi ljudi nemaju nikakve veze s tim“. Oni jesu bili na Tvrđavi, ali njegovi kursisti su došli da vežbaju spuštanje niz bedeme. Osuđen je da je po najširoj komandnoj odgovornosti odgovoran za smrt dvojice ljudi u širem rejonu Gline za vreme preuzimanja policijske stanice, on je osmislio i vodio taj napad. Jedan čovek, koga su znali i Srbi i Hrvati u tom kraju, krenuo je pijan u unakrsnu vatru po sred ulice. Hrvati i vojska su ga upozoravali da se skloni. Stigao ga je metak sa velike udaljenosti, niko ne zna čiji. Pola sata kasnije u te iste Jukince došao je automobil sa nemačkim novinarima, gotovo na istom mestu jednog je pogodio metak, prošao je kroz far automobila, on je iskrvario u bolnici. Kapetana terete da je i za to kriv.
Kakav razvoj situacije predviđate, koliko će proći još vremena do konačnog epiloga, verujem da ćete se žaliti na presudu?
— Moram da verujem u pravdu, ona je spora, ali dostižna. Pratim predmet od samog početka, svedočio sam i u Australiji nekoliko puta, znam svaki zarez u tom predmetu, a kamoli dokaze koje su iznele i jedna i druga strana. Ako bude i malo profesionalnog poštenja, a mora ga biti na nekom nivou, mora biti oslobođen. To znači da će se odbrana žaliti na ovu presudu. Verujem da će Vrhovni sud Hrvatske vratiti suđenje na početak. Sada pritvor ima svoj dalji žalbeni tok, a presuda svoj. Odbrana će se žaliti protiv rešenja o produženju pritvora. Postoji šansa da mu Vrhovni sud, koji će o tome odlučivati, ukine pritvor, a morao bi. Kapetan je bio 9 godina u Australiji u zatvoru, a ovde više od dve, to je skoro dvanaest, a dobio je 15 godina. To će biti osnovna tačka na kojoj će se bazirati žalba za ukidanje pritvora, zbog principa nesrazmerno dugog trajanja pritvora.
Koje su još opcije moguće kada govorimo o raspletu?
— Kapetan može i da se ne žali na presudu i da ona postane pravosnažna. Pošto je izdržao više od dve trećine, stiče uslove da podnese zahtev za uslovni otpust. I sigurno bi ga dobio. Sve bi moglo da bude gotovo do kraja godine, ali znajući ga, a u stalnom smo kontaktu, on na taj savet neće pristati. Ako se ne bi žalio, zapravo bi priznao krivicu. On stvar postavlja ovako: „Ja ne branim samo sebe, branim sve moje kursiste, sve Srbe Krajišnike, branim njihovo pravo da od neprijatelja brane svoja vekovna ognjišta“.
Gde će Vasiljković u tom slučaju čekati dalje suđenje?
— U tom slučaju on bi otišao u Australiju.
Hrvatska je pripremila zakon o pravima hrvatskih branitelja, u kojem kao agresore po prvi put označava Srbiju, Crnu Goru i srpsku nacionalnu manjinu u Hrvatskoj, i već bi bio usvojen da protiv njega nije istupio predsednik SDSS-a Milorad Pupovac. Reagovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Da li će Sabor ipak usvojiti taj zakon?
— Biće usvojen, neće ga sprečiti Milorad Pupovac, a bojim se ni predsednik Vučić. Ali to nije ništa novo. Mene zabrinjava javnost u Srbiji. Od kad se Vučić javio iz Njujorka tokom zasedanja Generalne skupštine UN i spomenuo taj zakon, svi smo digli glave da vidimo šta se dešava u Hrvatskoj! Ništa novo! Deklaraciju o „Domovinskom ratu“ Sabor je doneo 2000. godine, to što je u zakonu, od reči do reči postoji u Deklaraciji. Definicija „Domovinskog rata“ u udžbenicima, enciklopedijama, na Vikipediji, potpuno je ista kao ono što je uneto u taj zakon. Pa zar mislite da će Hrvati sada menjati svoju istoriju zato što se Pupovac ne slaže s njima? Ovo što radimo je neozbiljno, radimo kampanjski.
Predsednik Vučić i predsednica Kolinda Grabar Kitarović neprekidno šalju pozitivne signale o pomirenju, ali realan život je drugačiji, veliča se ustaštvo, hapse Srbi. Da li postoji šansa da se na najvišem nivou ublaže te stvari o kojima smo pričali?
— Sve može, ali ne dirajte u sveti „Domovinski rat“. Oni su napravili državu nakon hiljadu godina na nekoj fikciji koja je ušla u svest naroda, u udžbenike, na tome se odgajaju generacije od predškolskog uzrasta, na tome da su dobili državu tako što su se odbranili od agresora — zlih Srba koji su došli sa svih strana.
A da li može zahvaljujući zalaganju predsednika Srbije da stigne struja u sela u koja su se Srbi vratili pre 15 godina, da li makar na tome može da se insistira?
— Može. Posle prošlogodišnjih razgovora na tom nivou asfaltiran je put u jednom selu, kupljeni su udžbenici. To su sitne stvari, to je malo novca za jednu državu. Srba još ima u Hrvatskoj, ne malo, iako su dve trećine nestale, po poslednjem popisu ima 186.000, sada ih je manje, jer postoji i tihi egzodus. Dakle, moguće je, ne treba mnogo novca da se dovede struja u sela u kojima je postojala pre rata. Verovatno će posle svakog takvog susreta bar jedno selo dobiti vodu ili struju. Ali to ne zadovoljava Srbe koji žive tamo, ni one koji misle da se vrate.
