Pred sam Drugi svetski rat u Kijevu je živela velika jevrejska zajednica, ali je dve trećine jevrejskog stanovništva uspelo da se evakuiše malo pre ulaska Nemaca u sam grad. U Kijevu su ostali samo oni koji nisu bili dodeljeni nekim preduzećima, obrazovnim institucijama, nisu bili članovi partije ili nisu bili u mogućnosti da sami napuste grad koji će se ubrzo naći pod nacističkom okupacijom. A bilo je i onih koji, jednostavno, nisu hteli da odu.
Na kraju krajeva, mnogi su još pamtili događaje koji su se desili dve decenije ranije — kada su Nemci 1918. u jeku revolucije okupirali Ukrajinu. Tada nije bilo nikakvih zverstava, a okupatori su čak i pomogli Skoropadskom da uvede privid kakvog-takvog reda u celom revolucionarnom haosu koji je pred okupaciju nastao.
Nemilosrdna odmazda
Iako su se među Jevrejima već počele da šire glasine o novom nemačkom odnosu prema njima, mnogi im nisu verovali smatrajući to propagandom koju šire komunisti.
Napušteni grad je miniran. Kada su Nemci ušli u Kijev, većina strateških objekata je porušena. Okupatori su počeli da čiste zgrade i uspeli da razminiraju neka područja, ali nekoliko dana kasnije došlo je do nove serije eksplozija. Naravno, Jevreji, uglavnom starci i žene sa decom, nisu bili uključeni u ove diverzije. Ipak, odlučeno je da se na njihovom primeru demonstrira novi vid nemilosrdne odmazde.
Nacisti su smatrali da bi masovna streljanja Ukrajinaca okrenula lokalno stanovništvo protiv okupatora, pa su od toga odustali. Takođe, verovali su i da su Ukrajinci neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima i da će zato egzekucijama zaslužiti njihovu simpatiju.
Već 27. septembra 1941. ceo grad je oblepljen plakatima u kojima se svim kijevskim Jevrejima naređuje da u rano jutro 29. septembra dođu na ugao Melnikovske i Dohturovske ulice i da ponesu dokumenta, toplu odeću i sve dragocenosti koje poseduju. Onome ko se ne odazove, zaprećeno je streljanjem.
Kako bi isključili moguće manifestacije panike i neposlušnosti, Nemci su pribegli omiljenoj metodi —dezinformisanju.
Preko rabina i uticajnih ljudi u jevrejskoj zajednici proširile su se glasine kako će Jevreji biti iseljeni iz Kijeva. Da ove priče budu prihvaćene kao sasvim moguće, pomogla je i činjenica da lokacija na kojoj je ljudi trebalo da se okupe nije bila daleko od velike železničke stanice, što je dodatno ukazivalo na nameru nacista da isele jevrejsko stanovništvo iz grada.
Izveštaj SS komandanta
Ni sami Nemci nisu očekivali da će se većina Jevreja ponašati u skladu sa ovim naređenjem i pojaviti se na mestu koje je određeno za okupljanje. Novi komandant Ajnzac grupe SS-a Maks Tomas (za komandanta je imenovan početkom oktobra 1941.) u Berlinu je u jednom od izveštaja napisao sledeće:
„Iako je u početku bilo moguće računati na pojavu nekih 5.000-6.000 Jevreja, bilo ih je više 30.000 zbog veoma dobre organizacije, a posebno zato što su verovali da će biti odvedeni na neko drugo mesto — sve do početka pogubljenja, kada su konačno shvatili šta im se sprema.“
Međutim, broj Jevreja koji je ostao u gradu nakon odlaska Crvene armije bio je znatno veći. Otprilike trećina preostalih nije poverovala u laži nacista i izbegla je pojavljivanje na mestu propisanom za okupljanje, krijući se kod poznanika, pokreta otpora i u zabitim delovima grada. Ali, nažalost, većina njih je nastradala narednih meseci.
Akcija egzekucije je zamišljena kao isključivo antijevrejska. Nemci su pokušali da odvoje ljude, tako da među budućim žrtvama ne bude predstavnika drugih nacionalnosti, ali mnogi koji su bili iz mešovitih brakova nisu želeli da se razdvoje od članova svojih porodica, pa su takođe stigli na mesto okupljanja, iako nisu bili Jevreji.
Zašto Babji jar?
Mesto budućih egzekucija Nemci su birali sa posebnom pažnjom. Babin jar je bio veoma zgodna lokacija za izvršenje masovnih pogubljenja. Veliki broj prirodnih jama, jaruga i kanjona u velikoj meri je omogućavao značajne uštede u broju vojnika i vremenu egzekutora jer nije bilo potrebno kopati ogromne grobnice za sahranjivanje mrtvih. Pored toga, lokacija se nalazila izvan grada, daleko od radoznalih očiju, bilo je lako i pogodno držati je opkoljenu, a pucnji se nisu mogli čuti u naseljima niti uznemiravati građane. Iz tih razloga su Nemci sve do odlaska iz Kijeva pod pritiskom Crvene armije koristili Babin jar kao mesto za masovna pogubljenja.
Glavni inicijatori masakra su bila tri čoveka — vojni komandant Kijeva Kurt Eberhard, visoki rukovodilac SS-a i policije na jugu Rusije Fridrih Jekeln i komandant Ajnzac grupe „S“ Oto Raš.
Sva trojica su ideološki pripadala SS-ovcima.
Eberhard je bio profesionalni vojnik! Međutim, za razliku od većine visokih oficira koji su više bili posvećeni starim pruskim vojničkim tradicijama nego novim nacionalno-socijalističkim trendovima, kod njega je prevagu ipak odnela mračna ideologija. Interesantno je da se tako nešto dešavalo uglavnom mlađim ljudima, a Eberhard je u vreme masovnih streljanja u Babinom jaru već imao 67 godina.
Jekeln se SS-u pridružio ubrzo nakon njenog osnivanja, specijalizovao se za teror na okupiranim teritorijama i držao visoke položaje u SS-u i policijskom aparatu, kako na istoku, tako i na zapadu.
Oto Raš je bio odlično obrazovani advokat koji je savršeno govorio nekoliko evropskih jezika. Karijeru je započeo u SD-u (SS službi bezbednosti rajhsfirera), pa je na toj liniji dobio komandu nad Ajnzacgrupom „S“ koja je delovala u Ukrajini.
Egzekucija
U rano jutro 29.septembra 1941. godine 30.000 Jevreja se okupilo na zbornom mestu, a zatim je ogromna kolona, pod stražom, povedena ka Babinom jaru. Oko mesta egzekucije je već bio postavljen kordon koji je trebalo da onemogući beg žrtava ali i da neki „stranac“ neopaženo upadne na mesto zločina. Po prolasku kroz kordon, žrtve su predavale sve stvari i dragocenosti, a zatim su ih u serijama raspoređivali po jarugama u kojima su već čekali streljački strojevi. Sve je organizovano sa izuzetnom nemačkom pedantnošću. Transport smrti je radio bez zastoja, dužnosti su bile jasno raspoređene i „svako je radio svoj posao“: jedni su stražarili pored žrtava koje su čekale egzekuciju, drugi su ih vodili do mesta pogubljenja, treći su bili puki izvršioci, četvrti su donosili municiju, peti su odnosili odeću i dragocenosti, šesti su ih sortirali u improvizovanom skladištu, dok je jedna grupa bila zadužena za dostavu hrane dželatima i njihovoj logistici. Istovremeno, nekoliko odeljenja za streljanje bilo je raspoređeno u različitim delovima Babinog jara — činilo ih je ukupno 150 ljudi. Žrtve bi bile dovođene do ivice jaruge, tu bi im bilo naređeno da legnu licem ka zemlji, a onda bi im nacisti iz streljačkih strojeva pucali u potiljak. Odmah zatim bi bila dovođena nova grupa koja bi morala da legne direktno na leševe onih koji su već ubijeni. Krvavi pir bi se, tako, nastavio…
Nacisti su se veoma brinuli o personalu koji je učestvovao u egzekucijama i vodili računa da „niko ne bude preopterećen“. Svaki od egzekutora imao je asistenta koji mu je donosio municiju, a dželati su se menjali na 15 minuta. Ponekad su egzekutori i asistenti i menjali uloge. Učešće u egzekucijama je, po svoj prilici, bilo na dobrovoljnoj bazi, naročito kada su oficiri u pitanju. Poznata su najmanje dva slučaja u kojima su vojnici odbili da učestvuju u egzekuciji i izrazili želju da budu u kordonu, što nije sa sobom vuklo nikakve kazne. Streljanja su vršena u skladu sa „standardima i tehnologijama“ Ajnzacgrupe. Prvo bi bili streljani muškarci i fizički snažnije osobe, a za kraj su ostavljali žene, decu, starije i bolesne. Ovo je činjeno kako žrtve, koje su već znale šta ih čeka, ni bi pokušale da se odupru i pruže bilo kakav otpor (žene i stariji su za tako nešto bili suviše slabi).
Metak u potiljak
Kurt Verner, jedan od direktnih učesnika u masakru, u svom svedočenju rekao je sledeće: „Odmah po dolasku na mesto egzekucije zajedno sa drugim vojnicima poslali su nas ka jaruzi. Posle kratkog vremena počeli su da stižu i prvi Jevreji koji su morali da legnu licem prema zemlji na ivici jaruge. Neposredno pored provalije su se nalazile tri grupe — od ukupno 12 egzekutora kojima su neprekidno dovođene žrtve. Sledeća grupa bi morala leći na trupove ubijenih, a onda su se egzekucije nastavljale pucnjima u potiljak. Još uvek se sećam užasa u očima ljudi koji bi sa vrha jaruge ugledali leševe na njenom dnu. Mnogi su, zbog straha, sve vreme vrištali. Ne možete da shvatite kakve je živce trebalo imati da bi se u takvim uslovima obavljao tako prljav posao.“
Prvog dana, egzekucije su trajale od ranog jutra do 18 časova, posle čega su dželati vođeni na odmor i relaksaciju i dobijali sledovanje rakije koja je napravljena specijalno za ovu priliku. Prvog dana ubijeno je do 22.000 ljudi. Sledećeg dana egzekucije su nastavljene u nešto manjem obimu. Smatra se da je 30.septembra ubijeno do 12.000 ljudi.
Prikupljene stvari i dragocenosti žrtava sa lica mesta su odvođene kamionima u skladišta. U Babinom jaru je utovareno čak 130 kamiona. Deo predmeta su prisvojili egzekutori, na licu mesta, ali je velika većina ipak odvezena i namenjena daljoj raspodeli. Najbolje stvari i gotovo sve dragocenosti poslane su u Nemačku, lošije stvari podeljene su folksdojčerima (Nemcima koji su živeli u Ukrajini), a deo je završio i u poljskoj SS bolnici koja se nalazila nedaleko od mesta egzekucije.
Izvršioci
U pogubljenjima je neposredno učestvovalo nekoliko jedinica: Sonderkomanda 4A (koja je ulazila u sastav ajnzacgrupe „S“) kojom je komandovao Paul Blobel, nekoliko jedinica policijskog puka „Jug“ i Ukrajinska pomoćna policija su bile glavni izvršioci do tada neviđenog masakra.
Same Ajnzacgrupe su stvorene sa sa isključivom namenom da obavljaju prljave poslove na okupiranim područjima. U skladu sa taktikom „Blickriga“, Vermaht bi osvojio određenu teritoriju i nastavio napredovanje, a onda bi, u pozadini, na scenu stupila Ajnzacgrupa koja bi se bavila potragom i eliminisanjem Jevreja, komunista i drugih potencijalno nezadovoljnih slojeva stanovništva. Svaka grupa delovala je na određenoj teritoriji, brojala od 600 do 800 ljudi i sastojala se od nekoliko Ajnzac i Sonderkomandi. Razlika između njih je bila isključivo u tome da su prvi, po pravilu, delovali duboko u pozadini, dok su Sonderkomande radila bliže liniji fronta.
Šefovi Ajnzacgrupa su, kao po pravilu, dolazili iz redova SS-ove službe bezbednosti, a birao ih je lično šef RSHA. Shvatajući specifičnost onoga što treba da rade, mnogi oficiri su odbijali da služe u ovim jedinicama, pa su za kaznu vrlo često završavali na Istočnom frontu. Što se tiče redovnog sastava jedinica, uglavnom se regrutovao iz nemačke policije. Svi su bili pod Himlerovom kontrolom, i radilo se o „ideološki proverenim i dobro obučenim kadrovima“. Sonderkomanda 4A je, pored masakra u Babinom jaru, kasnije učestvovala i u masovnim streljanjima u Kursku, Voronježu i mnogim drugim ruskim gradovima.
Što se tiče policijskih pukova, oni su prvenstveno vršili zaštitne funkcije u pozadini i učestvovali u antipartizanskim akcijama. Kasnije su često delovali zajedno s pomoćnom policijom, regrutovanom od strane lokalnih stanovnika.
Svi egzekutori koji su učestvovali u streljanjima u Babinom jaru bili su Nemci. I ukrajinski policajci ponekad su bili uključeni u pogubljenja Jevreja od strane Ajnzacgrupa, ali, konkretno, u Babinom jaru ukrajinska pomoćna policija u streljanjima nije učestvovala.
Broj žrtava
Za dva dana egzekucija, 29. i 30. septembra, ubijeno je 33,7 hiljada ljudi. Urođena nemačka pedantnost je i ovde došla do izražaja — ovo je brojka koja se pojavljuje u izveštajima upućenim RSHA.
Jedan od članova Ajnzac grupe „S“, Hartl, svedočeći na suđenju po završetku rata, rekao je “Blobel se smejao pokazujući na Babin jar i govoreći: ’Ovde leži mojih 30 000 Jevreja‘.“
Ali Blobel je zarobljen od strane sovjetskih trupa na kraju rata i u ispitivanjima je demantovao tu brojku. On je tvrdio da je stvarni broj pogubljenih ljudi pod njegovom komandom tokom 29. i 30. septembra 1941. godine najmanje upola manji. Treba napomenuti da govorimo samo o onima koji su streljani tokom ova dva septembarska dana.
Međutim, nacisti su praksu pogubljenja u Babinom jaru nastavili još skoro dve godine, u toku kojih, u predgrađu Kijeva, nisu stradali samo Jevreji. Egzekucije su vršene i nad Romima, pacijentima psihijatrijske bolnice, komunistima ilegalcima, sovjetskim zarobljenicima, ali i ukrajinskim nacionalistima iz frakcije meljnikovaca, koja je bila u sukobu sa jedinicama Stjepana Bandere.
I posle sedam i po decenija nije moguće navesti tačan broj žrtava nacista koje su svoj kraj dočekale u ovom kijevskom predgrađu. U raznim izvorima navode se brojevi u veoma širokom opsegu od 40 pa do čak 200 hiljada ljudi.
Najverovatniji i najrealniji broj žrtava u Babinom jaru je ipak oko 50-80 hiljada ljudi.
Sudbina učesnika
Vojni komandant Kijeva — Kurt Eberhard, penzionisan je 1942. godine zbog starosti i udaljen iz Vermahta. Po nekim verzijama, nakon rata su ga uhvatili Amerikanci, nakon čega je izvršio samoubistvo. Drugi izvori kažu da je preminuo od starosti.
Šef Ajnzac grupe Oto Raš je u oktobru 1941. prekomandovan na mesto glavnog oficira za vezu pri rajhskomesaru Ukrajine Kohu. Po završetku rata bio je učesnik Nirnberškog procesa u slučaju Ajnzacgrupa. Preminuo je u zatvoru ne dočekavši presudu.
Paul Blobel — šef Sonderkomande 4A, koji je direktno učestvovao u pogubljenjima, početkom 1942. bio je otpušten zbog pijanstva. Nakon toga je učestvovao u uništavanju dokaza i tragova masovnih pogubljenja. Po završetku rata, bio je takođe uključen u suđenje Nirnbergu povodom slučaja Ajnzacgrupa, proglašen je krivim za ubistva na desetina hiljada ljudi i obešen 1951. godine.
Jedan od inicijatora masakra, Fridrih Jekeln, do kraja rata je zauzimao položaje visokog komandanta SS-a i policije u nekoliko regija, kako na istoku, tako i na zapadu. U poslednjim danima rata komandovao je čak i SS korpusom. Zarobile su ga sovjetske trupe. Obešen je u Rigi 1946. godine.
Tokom šezdesetih godina prošlog veka, za zločine u Babinom jaru suđeno je jedanaestorici običnih pripadnika Sonderkomande 4A. Sedmorica su osuđena na zatvorske kazne od 4 do 15 godina, trojica su oslobođena, a jedan je preminuo ne dočekavši presudu.
