Uprkos oštrom protivljenju zemalja regiona ali i međunarodne zajednice, na teritoriji Iračkog Kurdistana održan je referendum o nezavisnosti. Prema zvaničnim rezultatima plebiscita za nezavisnost je glasalo preko 92 odsto birača.
Međutim, ubrzo nakon održavanja referenduma odjeknule su reakcije, a prvi se oglasio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan koji je referendum ocenio kao izdaju i zapretio kurdistanskom lideru da će njegov narod „umirati od gladi“ ukoliko Turska kao odgovor na novonastalu situaciju zabrani njihovim kamionima da prelaze granicu.
Odmah je usledila izjava iračkog premijera Hajdera el Abadija koji je najavio da će na teritoriji Iračkog Kurdistana rasporediti vojsku i to na svim spornim delovima teritorije, a to su pre svega nalazišta nafte. Pored toga, sama iračka vojska saopštila je da će njena delegacija, i to na najvišem nivou, otputovati u susedni Iran sa ciljem „koordinacije vojnih napora“.
Jurij Nabijev, stručnjak za kurdsko pitanje i bivši urednik portala „Kurdistan“, smatra da je Kurdima jasno da će referendum negativno uticati na njihove odnose sa Bagdadom i susednim zemljama, ali odnosi između Erbila i Bagdada su bili nategnuti i pre nego što je održan taj referendum.
Kako objašnjava, Kurdi su se pokazali kao dobri borci protiv DAEŠ-a. Međutim, Bagdad ni na koji način nije pomagao jedinicama Pešmerge u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Štaviše, sva vojna pomoć koja je bila namenjena Kurdima išla je preko Bagdada i stizala ili prekasno ili pak ne u punom obimu.
Govoreći o samom referendumu, Nabijev ističe da je indikativno da je izlaznost na spornim teritorijama bila veća nego na teritoriji samog Iračkog Kurdistana, te da nisu samo Kurdi ti koji su glasali za otcepljenje.
„Sada je veliko pitanje šta će biti predmet dijaloga između Erbila i Bagdada — nezavisnost ili ipak nerešena pitanja. Međunarodna zajednica bi volela da se dijalog vodi povodom nerešenih pitanja, koja se, doduše, ne rešavaju već deset godina, dok Kurdi insistiraju na mirnom razlasku i očuvanju prijateljskih i dobrosusedskih odnosa. Jasno je zašto je svet prilično uzdržan kada je reč o referendumu — centri moći se plaše da će dodatno destabilizovati situaciju na Bliskom istoku“, ističe.
Istovremeno, Jurij Počta sa ruskog Univerziteta prijateljstva naroda podseća da pored Iraka ima i drugih zemalja regiona koji su zabrinuti, a pre svega Turska, budući da nezavisnost Iračkog Kurdistana automatski označava i rast sličnih raspoloženja kod njihovih Kurda.
Kako navodi, problem je u tome što se pre referenduma Turska aktivno borila protiv Asada u želji da dobije zonu uticaja u Siriji. Međutim, nastavlja on, svaka zemlja treba da uzme u obzir da učešće u komadanju susedne zemlje može da ima posledice po nju samu.
Ipak, Počta ne misli da će minuli plebiscit izazvati talas kurdskih referenduma u regionu, te da će Kurdi iz svih bliskoistočnih zemalja pohrliti u Irački Kurdistan, jer, kako kaže, govoriti o jedinstvu Kurda je isto što govoriti o jedinstvu Arapa, iako je činjenica da će Irački Kurdistan, koji se „izborio“ za ekonomsku samostalnost i suštinsku autonomiju biti uzor za sve ostale Kurde.
Kada je reč o mogućoj ulozi Rusije u situaciji sa referendumom, Počta podseća da Rusija tradicionalno ima dobre odnose sa Kurdima, ali da je spoljnopolitički prioritet Moskve pre svega očuvanje teritorijalnog integriteta Bliskog istoka.
„Sovjetski Savez je svojevremeno podržavao težnju Kurda ka autonomiji. Međutim, iako Moskva poštuje pravo naroda na samoopredeljenje, vodi se politikom poštovanja teritorijalnog integriteta i smatra da je svaki problem neophodno rešavati dijalogom. Problemi u odnosima između Kurda i susednih naroda traje vekovima, direktno mešanje Rusije u ovu priču bi imalo isključivo negativne posledice — Moskva bi pokvarila odnose sa svim faktorima i dodatno zakomplikovala situaciju u regionu, koji sve više liči na bure baruta“, ističe.
Povodom referenduma oglasila se i zvanična Moskva koja kaže da poštuje nacionalne aspiracije Kurda, ali da sva sporna pitanja koja postoje između saveznih vlasti Iraka i rukovodstva Iračkog Kurdistana mogu i treba da budu rešena konstruktivnim i korektnim dijalogom koji treba da izgradi međusobno prihvatljive formule za suživot u okviru jedne iračke države.
