Da će baze DNK podataka postati izuzetno tražena roba definitivno je bilo jasno kada je Komitet Predstavničkog doma Kongresa SAD krajem marta odobrio predlog zakona prema kojem bi preduzeća imala pravo da od zaposlenih zahtevaju da podnesu rezultate DNK analize.
Oni koji se tome ne bi podvrgli to bi platili i bukvalno — znatno većim troškovima zdravstvenog osiguranja. Onima pak kod kojih bi genetska analiza utvrdila povećani rizik od oboljenja, postali bi teret za kompaniju, pa im ugovori o radu ne bi bili produžavani. Na to su užasnuto reagovali američki i evropski genetičari.
Ovih dana u Skupštinu Srbije stigao je predlog zakona o nacionalnom DNK registru, za koji domaći genetičari nisu imali šta pohvalno da kažu. Svoje primedbe iskazali su još pre godinu dana u javnoj raspravi o nacrtu zakona, ali to, očigledno, niko nije hteo da čuje.
Od kako je 1980. godine prvi put uspešno korišćen u istragama o kriminalnim delima, DNK je postao važan alat za identifikaciju kriminalaca. Savet Evrope juna 1997. godine usvojio je Rezoluciju o razmeni rezultata DNK analiza i pozvao zemlje-članice EU da uspostave zajedničku nacionalnu DNK bazu podataka.
Prema podacima Interpola, već 2003. godine u Evropi je 26 zemalja imalo operativne DNK baze podataka. Dakle bilo je dovoljno uzora da se napiše kvalitetan tekst. Na pitanje da li naš predlog zakona odudara od takvih pozitivnih primera, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić odgovara potvrdno.
„Naravno da postoji razlika u odnosu na ostale države, zato ja i upozoravam“, kaže za Sputnjik Šabić, koji je na nedostatke ukazao još novembra prošle godine tokom javne rasprave o nacrtu zakona. Pošto na to niko nije reagovao, on je ovih dana, kada je zakon ušao u skupštinsku proceduru, predsednicima nekoliko skupštinskih odbora uputio pisma.
„Analiza DNK, odnosno biološkog materijala predstavlja najinvazivnije zadiranje u privatnost i njom se može otkriti ogroman broj podataka o ličnosti, uključujući i one iz kategorije najosetljivijih“, podsetio je Šabić.
On je ukratko objasnio da bi zakon trebalo jasno i precizno da definiše krug lica za koje je takva obrada podataka opravdana, kao i rokove čuvanja prikupljenih podataka. Predloženi propis ne precizira ni uslove pod kojima se podaci upisuju u registar, koriste i brišu iz njega. Uz to ne pravi se ni razlika između obrade podataka o licima koja su osumnjičena za izvršenje nekog krivičnog dela ili protiv kojih se vodi krivični postupak, sa jedne strane, i lica koja su oštećena, odnosno žrtve, sa druge strane.
Nema ni utvrđenih rokova čuvanja podataka u nacionalnom DNK registru, a ni tu se ne pravi nikakva razlika između lica koja su osumnjičena, okrivljena, pravosnažno osuđena ili pravosnažno oslobođena.
Drugim rečima, svi su ili svi smo u istom košu.
Šef DNK laboratorije Instituta za sudski medicinu u Beogradu, prof. dr Oliver Stojković za Sputnjik kaže kratko i jasno: „Predloženi zakon je loš.“
I Stojković podseća na javnu raspravu u kojoj su učestvovali i predstavnici šest laboratorija koje se bave forenzičko-genetičkim analizama.
„Sa izuzetkom MUP-a, kolege iz pet drugih laboratorija, među kojima sa Medicinskog, Biološkog fakulteta, iz BIA, imali su značajne primedbe na taj nacrt zakona koje su formulisali i poslali ne samo predlagaču, nego i Društvu sudija Srbije, Udruženju tužilaca, Šabićevoj kancelariji… Većina njih je odgovorila da su sve naše primedbe na mestu.“
Taj profesor genetike na Medicinskom fakultetu kaže da takav zakon praktično u potpunosti ukida sve ono što kao praksa sudsko-medicinske genetike u našoj zemlji postoji od 1990. godine.
On napominje da se DNK registar tiče veoma intimnih podataka jer DNK predstavlja neku vrstu budućeg dnevnika. On govori ne samo o tome šta vam se dešavalo na zdravstvenom planu, nego i šta će vam se potencijalno dešavati. Zato bi, smatra on, u našoj zemlji bilo bolje da se takva baza poverava nekim naučnim ili univerzitetskim ustanovama, a ne MUP-u jer iza sofisticirane tehnologije leži ozbiljna nauka.
„Nisam siguran da je funkcionalno, u ovakvom pravnom ustrojstvu kakvo je kod nas, da ustanova koja vas hapsi, takođe drži i podatke o vašem DNK profilu, da ista ta ustanova radi analize za vašu identifikaciju i potom to prezentuje na sudu. Ostaje još samo da vas ta ista ustanova i osudi“, slikovit je šef DNK laboratorije Instituta za sudski medicinu.
Ne postoji, kaže, nijedan član u predloženom zakonu koji sprečava zloupotrebu. Praktično, nema mogućnosti nekakvog nadzora. Samo ljudi koje MUP odredi imaju pravo da uđu u banku podataka i vi praktično nemate nikakvu kontrolu nad time, objašnjava Stojković.
I on, kao i Šabić, ukazuje na to da predložena rešenja ne prave razliku između krivca i žrtve.
„Ukoliko se vaš DNK profil po nekom osnovu nađe u bazi podataka, ako ste recimo svedok, ili oštećeni u nekom predmetu, vaš DNK profil će zauvek tu i ostati. Ne postoje mehanizmi za uklanjanje nečijeg DNK profila iz registra“, ukazuje Stojković.
On podseća da je Srbija još 2004. godine prvi put sačinila nacrt zakona o nacionalnom DNK registru gde su rešenja bila mnogo bolja nego ova sada i da je od Evropske komisije on dobio izuzetno pozitivne ocene. Ali do usvajanja zakona nije došlo, jer, prema oceni Stojkovića, nekome nije odgovaralo da DNK registar bude smešten na Univerzitetu kako je taj nacrt predviđao.
„U tom trenutku policija nije imala svoju DNK laboratoriju i po mom osećaju, praktično se odugovlačilo sa donošenjem tog zakona dok se policijska laboratorija ne opremi“, kaže Stojković za Sputnjik.
On napominje da je samo laboratorija MUP-a kupila sertifikat 17025, koji nema nijedna druga laboratorija u našoj zemlji. Reč je o sertifikatu koji je relativno skup, košta oko 10.000 evra, napominje on. To je jedan od razloga što ga druge laboratorije, pogotovo univerzitetske, nemaju. Drugi je što te laboratorije imaju razvijene sisteme za kontrolu kvaliteta i nisu mislile da im je on neophodan.
U predlog novog zakona je, međutim, ugrađena obaveza posedovanja tog sertifikata, što će, prema Stojkovićevim rečima, kada stupi na snagu automatski dovesti do zatvaranja laboratorija na Medicinskom, Biološkom fakultetu, u BIA, u Novom Sadu na Institutu za sudsku medicinu.
Na pitanje da li to znači da nećemo imati drugu referentnu laboratoriju u slučaju potrebe za dodatnom analizom, on odgovara potvrdno. Uz to dodaje da je to suprotno našem Zakonu o krivičnom postupku, koji precizira da je svaki veštak koji radi analizu dužan da jedan deo materijala izdvoji i sačuva da bi se kasnije obavilo drugo veštačenje.
Ipak, pitanje koje pre svih traži odgovor jeste zašto je baza najskupljih podataka o genetskom materijalu, odnosno o „zdravlju“ jedne nacije, poverena na čuvanje jednoj instituciji, koju, prema predloženom zakonu, niko ne kontroliše. Mogu li na taj način stvari lako da izmaknu kontroli? Da ima aspiracija na DNK podatke jasno ukazuje američki primer sa početka teksta. A da nije reč o izuzetku ukazuje i slučaj nastavnice u Nemačkoj još od pre nekoliko godina, o čemu je pisao „Zidojče cajtung“. Zdrava i prava ona je premeštena na administrativne poslove zato što joj je otac imao nasledno oboljenje Hantingtonovu horeu.
