Za njima slede njihovi mlađi koalicioni partneri, ali i izazivači na ovim izborima, socijaldemokrate (SPD) Martina Šulca sa 20,8 odsto podrške birača. Dosadašnja vladajuća „velika koalicija“ je, u ukupnom zbiru, izgubila oko 13-14 odsto odsto glasova. Socijaldemokrate su ostvarile najgori rezultat od 1949. naovamo, dok se CDU vratila na nivo iz 2009. i rezultat koji je tek nešto bolji od onog iz 1949, kada je imala 31 odsto.
Svoje pozicije su uspeli da zadrže Levica (Die Linke), dobivši 8,9 odsto glasova, kao i Zeleni sa devet odsto birača. Liberali (FDP) sa harizmatičnim i lepuškastim liderom Kristijanom Lindnerom su se na velika vrata vratili u Bundestag sa 10,5 odsto, udvostručivši broj birača. Ipak, jedini stvarni i pravi pobednik ovih izbora jeste antimigraciona, evroskeptična, pa i blago nacionalistička Alternativa za Nemačku, koja dosad nije imala predstavnike u Bundestagu, a koja je osvojila 13,1 odsto, više je nego utrostručila svoje biračko telo, postala treća politička snaga u Nemačkoj, a mogla bi i poneti laskavu titulu lidera opozicije.
Umesto dosadašnje četiri, odnosno pet stranaka od 1990. naovamo, sada će, prvi put od Drugog svetskog rata, u Bundestagu biti čak šest partija. Politička ravnoteža i politički život u Nemačkoj postaju ozbiljno komplikovani, što je Sputnjik i najavio pre nekoliko meseci, odnosno pre godinu dana, čime se pokazalo da, osim što govori ono što drugi prećutkuju, Sputnjik ume dobro i da predviđa.
Naime, iako je još jednom uspela, uprkos otpisivanjima mnogih, da pobedi i najverovatnije obezbedi kancelarski mandat četvrti put zaredom, čime se izjednačila sa „političkim ocem“ Helmutom Kolom, Angela Merkel nema baš previše razloga za slavlje. Naprotiv. U ovakvoj konstelaciji snaga, ovo bi se moglo, dugoročno gledano, ispostaviti kao — Pirova pobeda i „labudova pesma“. A evo i zašto.
Pravi trijumf Merkelove, a i za nemačku političku scenu najbolje, odnosno najbezbolnije rešenje, bila bi tradicionalna crno-žuta koalicija CDU-FDP, uz sve komplikacije na širem evropskom planu (oko reforme evrozone, na šta liberali imaju brojne primedbe). Ono bi bar davalo neke nade za eventualni ponovni uspon socijaldemokrata i zelenih, pa čak i levice. Ovako, postoje samo dva rešenja. Oba su loša. Ne zna se koje je gore.
Prvo, ne sasvim isključeno rešenje, uprkos prvim izjavama Martina Šulca da SPD odlazi u opoziciju, jeste nastavak „velike koalicije“, ili, s obzirom na ovoliki gubitak podrške, bolje rečeno – „velikokoalicionog mrcvarenja“. I to ne toliko zbog unutrašnjih, koliko zbog strukturnih dešavanja na spoljnom planu (ogromna konkurencija jeftinijih, a sve kvalitetnijih proizvoda Kine, Indije, Indonezije, Filipina, Meksika, Bangladeša, Nigerije i ostalih egzotičnih destinacija za investiranje, zbog čega se u EU, pa i u Nemačkoj, mora ići na dalje obaranje cene rada, a tu su i sukobi sa Trampom, Putinom, Erdoganom i Britancima, itd.)
U tom slučaju, na narednim izborima 2021, čak i da CDU ne izgubi previše i ne padne ispod 30 odsto, što u ovom momentu više ne deluje tako neverovatno, socijaldemokratama gotovo sigurno sledi erozija i ozbiljno im preti sudbina francuskih socijalista, kao i holandskih socijaldemokrata, koji su ove godine doživeli totalnu katastrofu, što je Šulc verovatno i imao na umu. U tom slučaju bi sledio dalji rast AfD, koji bi tako imao šanse da postane i druga stranka po snazi, što bi, uz blagi rast levice, pre ili kasnije dovelo do toga da bude potrebna ne trojna, nego i četvorna — „Frankenštajn koalicija“ tj. koalicija svih mejnstrim stranka, izuzev Levice i AfD.
Druga, za sada izvesnija solucija, jeste crno-zeleno-žuta koalicija („Jamajka koalicija“: CDU-Zeleni-FDP). Iako bi i ova koalicija imala prilično stabilnu većinu u Bundestagu, ona je vrlo potencijalno nestabilna zbog dijametralno suprotnih agendi Zelenih i FDP o ekologiji i razvoju industrije, zatim o migrantima i o pitanju pomoći zaduženim članicama EU. Ona bi, sa stanovišta političkog mejnstrima, bila korisnija jer bi donela predah socijaldemokratama, pa bi glasovi umerenjačkog i oportunizmu sklonog mejnstrim biračkog tela (CDU, Zeleni, FDP) mogli da se odliju upravo njima. Ono što bi predstavljalo problem jeste to što bi, bilo Zeleni, bilo FDP, a najverovatnije i jedni i drugi, bili u ozbiljnom riziku da se na sledećim izborima 2021. nađu ispod cenzusa. To bi dalje značilo obnovu „velike koalicije“, moguće sa SPD kao starijim partnerom. Dalji rast AfD i Levice se i ovde podrazumeva, na račun FDP i Zelenih, i u nešto manjoj meri, CDU. Ovaj scenario na neki način predstavlja odlaganje prvog tj. odlaganje neminovnog.
Helmut Kol, mentor Merkelove, ostaće upamćen za sva vremena kao što je ostao upamćen i „gvozdeni kancelar“ Oto fon Bizmark – „kancelar ujedinitelj“. Ako nešto ozbiljno ne preduzme da se stanje u Nemačkoj i EU promeni, za šta, kao što je već rečeno, strukturni uslovi nisu nimalo obećavajući, Angela Merkel bi lako od Mutti (mama), i „spasiteljke EU“ vrlo lako mogla da ostane upamćena kao grobar(ka) Evropske unije.
U svakom slučaju, jedno je sasvim izvesno i sigurno — ovako fragmentirana politička scena neodoljivo podseća na političke sisteme zemalja u tranziciji, poput Srbije od 1991, gde je politički život — nimalo dosadan. Tome je, razume se, u ne tako maloj meri doprinela i sama Nemačka. A kako se već 17 godina može čuti kako Srbija i Srbi treba da se što više ugledaju i da uče od Nemačke i Nemaca, možda je vreme da Nemci počnu malo da uče od Srba. Makar u politici. Za promenu. Neće škoditi.
