Zlatko Kramarić, tokom ratnih godina i još jednu deceniju potom bio je gradonačelnik Osijeka, što ga čini najdugovečnijim osiječkim gradonačelnikom. Kasnije je bio ambasador Hrvatske na Kosovu i u Makedoniji. Njegovo polje naučnog istraživanja je upravo Makedonija, ali i ideja jugoslovenstva. O obe teme objavio je niz knjiga.
U Beograd je došao na poziv iz Instituta za evropske studije kako bi održao predavanje na temu makedonskog identiteta u kontekstu jugoslovenske ideje.
Kako tumačite trenutno stanje u Makedoniji, posle svega što se dogodilo?
— Moram priznati da pozdravljam promene koje su se dogodile. Mislim da su one na tragu dalje demokratizacije i evropeizacije makedonskog društva. No, naravno, sa svim onim problemima koji su, zapravo, nasleđeni, tako da je to društvo prilično podeljeno — imate dva središta u Makedoniji — Skoplje i Tetovo, albanska zajednica je prisutna i legitimizovana Ohridskim sporazumom. Sada će biti potrebna mudrost makedonskih političara, a kada to kažem, mislim i albanskih, i opozicije i pozicije, da nađu način da izađu iz te kvadrature kruga.
Zar nije Ohridski sporazum prekršen dolaskom na vlast Zorana Zaeva?
— Isti je odnos bio i kada je Gruevski bio na vlasti.
Prema odredbama Ohridskog sporazuma najjača makedonska partija formira vladu sa najjačom albanskom partijom. Socijaldemokrate Zorana Zaeva nisu bili najjača makedonska partija. A tu je i „tiranska platforma“.
— Stvari nisu nimalo jednostavne, ne treba potcenjivati procese. Nejasno je da li je „tiranska platforma“ istina ili stvarnost. Dokument nismo videli. Neki su razgovori svakako bili. Svakako da postoji živahna komunikacija između albanskih političara na Kosovu, Makedoniji i u Albaniji, od toga ne treba bežati. Da budemo iskreni, to rade i drugi političari na ovim prostorima.
Da, ali niko drugi ne kaže da će stvoriti „veliku Hrvatsku“ ili „veliku Srbiju“. Ovde se intenzivno priča o stvaranju „velike Albanije“.
— Mislim da to nije diskurs ni Rame, niti Beriše u Albaniji. Za tim narativom posežu neke stranke na Kosovu, to je istina, ali takođe, te stranke ipak nisu mejnstrim. Ne dobijaju najširu podršku.
Zbog čega ste sigurni da Zaev unosi pozitivne promene u Makedoniju i da Albanci neće biti remetilački faktor?
— U moje vreme, Albanci su govorili da su taoci makedonske isključivosti. Mislim da je Zaev sada otvorio neke stvari. Videli ste da su se ministri spoljnih poslova Makedonije i Grčke našli dva, tri puta, što nije bio slučaj donedavno. Mislim da Evropa mora da počne da shvata da taj pristup ne sme biti represivan. Ne možete bežati od toga da postoje određene simpatije i veze ovde sa Rusijom i sa nekim drugim svetom, u Bosni je to Turska… Ne možete reći da, ako uđete u EU, toga više nema, kao što ne možete ignorisati ni taj albanski kulturni prostor, koji otvaranjem granica takođe postaje legitiman i mislim da ne zabrinjava. Uvek kada postoje granice, one deluju kao da nešto radite ispod žita i u tome vidite neku opasnost. Mislim da ta opasnost u 2017. godini, sa nekom daljom perspektivom više nije realna.
Bili ste prvi hrvatski ambasador na Kosovu, ali ste povučeni zbog članka koji ste napisali, u kojem se, kako je rečeno, neprimereno izražavate o kosovskim političarima. To Vas, na neki način, čini enfant terrible hrvatske diplomatije. Možete li nam ukratko reći šta se dogodilo?
— Tada je već bilo jasno da ću otići u Makedoniju, da su moje dve godine na Kosovu sasvim pristojan mandat i da nema potrebe da se taj mandat produžava. Tako da nisam formalno bio povučen. Ali, u pravu ste, određeni nesporazum je bio. Morao sam da dajem određena objašnjenja. Ne mislim da su odnosi u kosovskom društvu nešto puno lošiji od bilo kojeg društva na ovim prostorima. Oni su tranzicijski, sa svim onim vrlinama i manama koje tranzicija nosi. Nisam karijerni diplomata, pa mi se dogodio taj diplomatski gaf. Dogodila se ta izjava koja je pokazala da se u tranziciji na Kosovu počela da se događaju strašna raslojavanja, gde bi politika morala da kontroliše te procese. Ne da dopušta strahovita bogaćenja i strahovita siromaštva. Činjenica da je trideset ili četrdeset odsto ljudi nezaposleno je problem. To su uglavnom mladi ljudi koji mogu da postanu gnevni i da artikulišu negativne politike. To je pravi prostor za delovanje ribara ljudskih duša koji tako ojađenu mladost bez perspektive mogu da pokrenu u neke negativne procese. Bilo je to moje dobronamerno upozorenje da ne možete ignorisati procese u društvu i praviti se da se ne događaju.
Pomenuli ste da zemlje regiona treba da postanu članice EU uz sve specifičnosti koje ih prate. Pomenuli ste istorijske veze Srbije i Rusije. Može li Srbija da se pridruži EU, a da zadrži svoje tradicionalne veze sa Rusijom? Vidite li tu neki problem?
— Koliko pratim, mislim da vaši političari to vrlo uspešno komuniciraju, da daju vrlo suvisla objašnjenja. Na Zapadu niko nema pravo da traži od nekoga da odustane od nekih svojih tradicija. Jedna od vaših tradicija su i ti specifični, ili kako god da ih nazovemo, rusko–srpski odnosi. Oni su legitimni, nikoga ne bi trebalo da ugrožavaju, i uz puno dijaloga i poštovanja određenih međunarodnih standarda, zaista u tome ne vidim nikakvu opasnost i mislim da je to sasvim normalno.
Bili ste za vreme rata predsednik Skupštine grada Osijeka, kasnije ste bili i gradonačelnik. U isto vreme, za vreme trajanja rata, dok ste Vi bili na čelu gradske skupštine, Branimir Glavaš bio je sekretar Sekretarijata za narodnu odbranu Osijeka. U Osijeku su tada počinjeni ratni zločini za koje je on optužen i osuđen…
— Uvek sam govorio da ne postoje kolektivna odgovornost i kolektivni zločin, da svaki zločin ima svoje ime i prezime. To je bio ključni način na koji sam se tokom rata ponašao. Govorio sam građanima Osijeka da tokom rata ne čine ništa čega će se kasnije stideti, da na tuđu paranoju ne odgovaraju vlastitom i da ne preuzimaju da sude pre institucija koje su za to određene.
Za vreme rata Vi i Glavaš izgledali ste kao dva sveta.
— Moji politički stavovi bili su i onda i danas nepromenljivi, potpuno jasni. Svaki put kada sam dobijao neke indicije da se događaju loše stvari, tražio sam da sistem deluje. Tražio sam intervenciju državnog vrha, da pomogne da mejnstrim osiječke politike postane upravo ono što sam govorio — ne činite ništa čega ćete se stideti. Dogodili su se ti zločini. Oni meni i dan danas predstavljaju jednu nelagodu sa kojom, nažalost, morate živeti.
Kako gledate na položaj Srba u Hrvatskoj danas?
— Politički prostor je kontaminiran sa puno narativa i to liči na ono kada uđete u mračnu sobu, pa osvetlite jedan deo, pa vidite stolice, a ne vidite stolove.
Tako da se vidi Autohtona hrvatska stranka prava koja pali „Novosti“, ali se ne vidi ništa drugo?
— Upravo. Za to čak ne postoji politička kvalifikacija kako to nazvati. A drugo, ono što bih voleo da ovde budu svesni, ne da je to margina margine, to su manekeni nepotrebne ludosti koja stvori sliku prema kojoj bih se morao odnositi. Uveravam vas, ona nije mejnstrim. Rekao bih da hrvatski građani srpske nacionalnosti participiraju u svim dobrim i lošim stranama hrvatskog društva, hrvatske tranzicije, privrede. Jednako imaju problema sa platama, zaposlenošću, boljim životom. Ne bi se moglo reći da su specijalno dobro ili specijalno loše. Naći ćete vrlo uspešne Srbe, naći ćete one koji jedva sastavljaju kraj sa krajem.
Ali, recimo, povratak izbeglica nije rešen.
— Sada bih ja Vama mogao da kažem da nema povratka Hrvata u Republiku Srpsku. Danas je Republika Srpska ispražnjena, imate desetak hiljada Hrvata katolika i to je takođe veliki problem.
