Dušanov most ili kako se u Skoplju zove zvanično Kameni most u glavnom gradu Makedonije ne deli Skoplje samo na stari i novi deo grada, već i je „zona“ razdvajanja između makedonskog Skoplja i dela u kojem žive uglavnom stanovnici albanske nacionalnosti.
Dva ogromna spomenika, simboli i jednog i drugog naroda dominiraju tim gradom. U makedonskom delu to je spomenik Aleksandru Makedonskom sa fontanom, u albanskom je to spomenik Skenderbegu.
Kaldrma, uske vijugave ulice, poslastičarnice, buregdžinice, prodavnice sa suvenirima gde možete naći sve — od albanskog kečeta, pa do zastava „velike Albanije“ prvo je na šta se naiđe kada se mostom iz centra Skoplja pređe u stari grad.
Sam most ne oslikava samo nacionalnu i kulturnu razliku u gradu, nego i političku.
Šta je Zakon o dvojezičnosti, a šta „tiranska platforma“ podjednako je poznato i uličnom čistaču obuće i intelektualcima iz albanske zajednice. Svi daju uglavnom isti odgovor, koji ne ide na ruku većinskom makedonskom stanovništvu.
Tako na samom ulazu u „albanski“ deo Skoplja prodavac suvenira koji kaže da se zove Sabit, na srpsko-makedonskom jeziku oprezno priča o političkim temama. Kaže, to je visoka politika, a on mora da čuva posao i ne bi da se njegov gazda srdi, pa da ostane bez ’leba. No, o svemu ima mišljenje.
„Ne znam da li će platforma da bide, ali razbiruvam da bi to bilo dobro. Ali ja živim vo Makedonija, ne u Albanija, pa ćemo da vidimo što će da bide! Za jezik sakam de ga bude isto pravo i za nas Albance kao i za Makedonce. To je po pravdi. Makedoniju, Kosovo i Albaniju u srcu doživljavam kao isto“, reče on.
I dok Sabit ostade okružen grupom nemačkih turista koji su opkolili njegov štand „praćen“ budnim očima Filipa Drugog, sa jedne, i Ćirila i Metodija, sa druge strane, kojim su podignuti spomenici odmah na ulazu u Stari grad, na putu nam se isprečio čistač obuće. Rom, musliman, zove se Sakib.
„Život je siromašan. Ovde oko mene žive i Albanci i Turci… Ama, razumem ja da oni hoće da imaju svoj jezik, ali i mi Romi onda treba da imamo svoj. Ravnopravno! Moje komšije Albanci kad se tako uzmemo u priču o politici svi su za tu, kako je vikaju, platformu — da im bude isto kao i Makedoncima. Ja ne sakam da toj bude baš tako, ali ne zborim ništa, da se ne naljute“, objašnjava on.
Od Sakibovog radnog mesta put se, popločan starom kaldrmom, račva u dva pravca. Prvi vodi uzbrdo, drugi ka spomeniku „Skenderbegu“. Spomenik albanskom istorijskom liku ništa manje veličine nego onaj koji su Makedonci podigli svojim precima. Iza njega, na ogromnom zidu su islikani motivi iz albanske istorije koji prikazuju od početka do kraja — jedinstvenu „Veliku Albaniju“. Preko puta spomenika ogroman albanski grb „Jedinstva“, a malo pre toga, grb sa dvoglavim crnim orlom, simbol Albanije.
Spomenik Skenderbegu i Aleksandru Velikom podignuti su tako da se sa makedonske strane ne vidi albanski vojskovođa, a sa albanske makedonski. U centru starog grada velika džamija, a u oči upadaju mlade devojke zabrađene šamijama (maramama) u dugim mantilima ispod kojih se naziru starke, farmerke… Meštani kažu da to nije bilo ranije i da je ova pojava od skoro. Neki pak tvrde da se devojkama plaća mesečno po 50 evra ako nose šamije, a 100 ako nose feredže.
Bejtula Sadikija, diplomiranog ekonomistu rođenog na Kosovu, ali koji je odrastao u Makedoniji, zatičemo sa prijateljem u bašti u jednoj od mnogobrojnih poslastičarnica. Nije pristalica ovoga što se dešava. I sam ima ćerku, za koju kaže da je naklonjena ideji da bude „pokrivena“, ali da on to ne bi voleo. Dodaje i da se borio da se njegova majka razotkrije, pa u toliko više ne vidi zbog čega bi se sad vraćali u prošlost. Objašnjava da se ispod tih marama kriju mlade obrazovane devojke koje se takvim načinom života samo unazađuju jer niti se druže sa ostatkom sveta niti ostatak sveta može da vidi šta je ispod tih marama. Međutim, za razliku od ove teme, o dvojezičnosti i „tiranskoj platformi“ ima sasvim drugo mišljenje.
„Ja sam osnovnu i srednju školu završio ovde u Makedoniji u vreme Titove Jugoslavije i moja svedočanstva su na albanskom. Zašto to ne bi bilo i danas tako? Moja ćerka je upravo diplomirala na fakultetu, imala je na albanskom jeziku predavanja, ali joj je diploma na makedonskom. To nije u redu. Ako na Kosovu, gde živi oko pet odsto Srba, srpski može da bude službeni jezik na celoj teritoriji — zašto ne može i ovde“, smatra Sadiku.
Objašnjava i svoj stav o „tiranskoj platformi“.
„Svaki narod treba da se bori za svoja prava. I Bošnjaci i Romi i Srbi… Nikome to nije zabranjeno. Mi se borimo za svoja prava, a to što se priča da će da se desi neki sukob zbog toga, to nije istina, jer mi sa Makedoncima ovde živimo lepo i bez problema“, kaže on.
Mlada Makedonka koja je zaposlena u jednoj od obližnjih poslastičarnica ne misli tako.
„Ne mislim da je ni jedno ni drugo dobro za nas Makedonce, ali ne bavim se politikom, pa ne znam šta da vam kažem“, reče ona poluglasno, ali ipak hrabro, jer je njen kolega albanske nacionalnosti bio udaljen svega jedan metar.
Prijatelj našeg sagovornika Sadika je Albanac rođen u Makedoniji, ali se čini da ima mnogo tvrđe stavove od svog prijatelja.
„Vi kažete takozvana ’tiranska platforma‘, a ja ću da kažem ne takozvana, zato što to nije tiranska, već platforma svih Albanaca ne samo iz Makedonije, već i iz Crne Gore, Kosova, juga Srbije… Albanci ne traže ništa drugo nego ravnopravnost i u jeziku i u kulturi i u svemu ostalom. To je naše pravo“, kratko reče on, ne želeći da se predstavi.
Od naših sagovornika smo saznali i da ne znaju svi Albanci u Makedoniji makedonski, da ne bi rado odobrili brakove svoje dece sa Srbima, ili Makedoncima, kao i da je razlika između Makedonaca i Albanaca koje deli samo jedan most ogromna, ne samo u političkim stavovima, već i u načinu života.
