Sputnjik je imao ekskluzivnu priliku da među prvima razgovara sa intrigantnim rediteljem koji će 23. septembra svojom predstavom svečano otvoriti 51. Bitef.
U vreme brze tehnologije i komunikacija Vi pravite predstavu od 24 sata. Šta Vas je motivisalo i koliko je za savremenu publiku ovaj vid teatra pomalo — šokantan?
— Ono što me je inspirisalo je svakako grčka tragedija sama po sebi. Fantastični tekstovi koji su i danas aktuelni. Na ovoj predstavi smo radili šest godina. Bavili smo se istraživanjem šta danas znači katarza. Drugi istraživački posao za vreme stvaranja predstave bila je veza između jezika snova i jezika zaboravljenih tragedija. Ovaj projekat doživljavam kao ribu koja se neprestano bori sa talasima. Živimo u Evropi gde se sve odvija brzo, u pozorištima se predstave spremaju za šest, osam do deset nedelja, a prošlo je puno godina od kada sam se ja odaljio od tog tempa. Pozorište je previše ozbiljan medij da bi tako olako bio shvaćen, na tako lak i jednostavan način. Tako da je to bio moj izbor, da radim na nečemu onoliko vremena koliko je zaista za to i potrebno.
Vi zahtevate od publike celodnevnu pažnju. Zašto? Da li zato što želite da odate duboko poštovanje antičkoj drami, kolevci teatra, ili iz želje da se malo zastane, udahne i bar jedan dan, ali ceo, bude posvećen umetnosti?
— Pre svega, ne zaboravite Dionizijske svečanosti koje su u antičko vreme bile održavane tri dana i tri noći za redom. A za nas je već 24 sata u fizičkom smislu premnogo. Smena doba dana i noći, poteškoće sa kojima se sreću glumci da ostanu budni i da izvode svoj performans. Oni dolaze do krajnje granice umora, tako i da glume na različite načine, kako fizički, tako i mentalno. Govorim iz nekog iskustva, ako uzmemo u obzir 13 gradova u kojima smo izvodili ovu predstavu. Upravo smo se vratili iz Pariza. Tamo je 60 starijih ljudi ostalo puna 24 sata, i na kraju pružilo gromoglasan aplauz u trajanju od 34 minuta. Stiče se utisak da postoji duboka potreba ljudi da u ovo doba tehnologije, digitalizacije i mobilnih telefona, iskusi i svedoči nečemu autentičnom, da odvoji vreme da dođe u pozorište. To je divno. Pozorište je oduvek bilo mesto okupljanja ljudi, mesto deljenja nečeg duhovnog, mesto gde možete da osetite miris, gde vidite, gde možete da osetite glumce. Sve to, naravno ne možete putem svojih kompjutera ili mobilnih telefona. Tako da mi moje iskustvo godinama pokazuje da postoji ljudska potreba za izvornim teatrom.
Šta publika treba da zna pre nego što se upusti u gledanje „Olimpa"? Da li joj je potreban neki trening čula, znanje, koncentracija…
— Sve ove grčke tragedije savršeno korespondiraju sa onim što se danas dešava u svetu. Sve to možete naći u antičkim tragedijama ako ih pažljivo doživite. Uzmite za primer Medeju. Medeja je uvek predstavljana kao porodična tragedija, ali nemojte zaboraviti da je Medeja priča o ženi koja je ubica svoje dece, Grci su je predstavljali kao ratnicu i to je za njih bio razlog zašto je ubijala decu. Ona bi danas mogla biti majka iz Sirije, koja je uvrštena u redove DAEŠ-a i možda bi zbog toga ubijala svoju decu. Medeja je jedna žena današnjice. i ona se pojavljuje u tom delu sveta.
Šta očekujete od publike, koje bi vas reakcije obradovale, koja saznanja usrećila? Šta je vaš idealni gledalac?
— Smatram da publici uvek treba dati slobodu. Treba da razmislite, da osetite njihove potrebe. Kao umetnik vi ste u službi lepote, morate da budete velikodušni prema publici. A u isto vreme, posao umetnika se završava na publici. Zato ja govorim o katarzi u pozorištu. Pre dva dana u Parizu osetili smo da publika postaje deo performansa. Ona živi sa glumcima. Ljudi čak izgovaraju određene delove teksta sa glumcima, oni im aplaudiraju, smeju se zajedno sa njima. Oni takođe žive kroz tu zamenu uloga.
Ako se teatar vraća na prapočetak, da li to znači da i publika i svi treba da se vratimo možda tom antičkom prapočetku — onim velikim pitanjima ko smo, zašto smo tu, gde idemo…?
— Sav moj rad je baziran na istraživanju ljudskog bića. Šta je ljudsko biće u sociološkom, filozofskom, političkom smislu. Šta znači ljudsko telo. Mislim da umetnik uvek treba da brani ranjivost lepote, što znači da brani varijabilnost ljudskog i životinjskog, sve što ima svoju funkciju, umetnik mora da odbrani.
Da li se vaš scenski spektakl može nazvati i nekom vrstom antičkog rijaliti programa?
— Ne. To se dešava sada i ovde. U tom smislu to je moj jezik koji sam razvijao u proteklih 30 — 40 godina. Može da se kaže da je to kombinacija klasičnog teatra, savremenog teatra, klasičnog plesa, modernog plesa, umetnosti performansa, pojma istorije umetnosti. Istrenirao sam moju trupu na svim tim poljima tako da se ona sjedinjuju u okviru celokupnog performansa.
Kako ste vršili odabir glumaca, po veštini ili po fizičkoj (I mentalnoj) izdržljivosti.
— Po svemu. Morate biti izuzetno snažan glumac da biste bili u mojoj trupi, ali i snažan igrač. Četiri generacije je na sceni. Ima ljudi koji rade sa mnom na sceni više od trideset godina. Imam generaciju šezdesetogodišnjaka, generaciju pedesetogodišnjaka koji rade 18-20 godina sa mnom, generaciju tridesetogodišnjaka sa kojima radim 8-9 godina i to je najmlađa generacija.
Šta Vam je važnije u teatru — forma ili sadržaj? i šta Vam je najvažnije kada je „Olimp" u pitanju?
— Sve. Za mene lepota nije samo u estetici, šminki. Za mene je lepota složno ići zajedno iz etičkih principa i estetskih vrednosti i to ide jedno s drugim. To je moj posao, o tome pričam. Da je drugačije bila bi samo šminka.
Koliko ova priča korespondira sa svetom u kojem živimo, šta nam o njemu poručuje?
— Mislim da je Grčka tragedija priča o Vama i meni, o predivnim stranama i lošim stranama, takođe. Mi, ljudi smo predivne životinje u suštini. Bolji smo od anđela. Anđeli su prauzorak, savršeni, statični. Mi ljudi smo uvek krivi, uvek u pokretu, a istovremeno ne činimo loše zato što se uvek unapređujemo, otuda na sceni ogromna vera u ljudski rod.
Kakav je to svet u kome živimo kada Vi imate potrebu da nas izmestite nekoliko milenijuma dalje od njega?
— Ne pokušavam da izmestim nikoga. Predstava je savremena, dešava se ovde i sada. To je vrsta klasičnog teatra. To je savremena izvedba i radi se o političkoj i humanističkoj situaciji ovde i sada.
U zaoštravanju odnosa velikih svetskih sila, čemu da se nada stvaralaštvo? Kako vidite budućnost sveta?
— Kao što sam rekao, ja verujem u ljudski rod. Pravimo greške, popravljamo se, tako da gajim naklonost prema ljudskom rodu. Šta se dešava u Evropi, naročito mom delu Evrope, sa izbeglicama i problemima koje imamo sa muslimanima. Dobro je zato što moramo da učimo iz toga. Moramo da računamo na to da, ponekad, ne možemo da rešimo probleme. Lepota grčkog sveta je što oni mogu da slave problem, mi na zapadu uvek nastojimo da rešimo svaki problem. Mislim da pripremamo sebe da prihvatimo to što jeste, da prihvatimo sve probleme. Sve različite religije, jedna pored druge, ne moramo mi katolici, zapadnjaci, da im govorimo šta moraju da rade, da misle. Mislim da svi moraju biti slobodni, obavljati svoje rituale i sve što rade. i ne treba osuđivati ljude zbog toga. Ne govoriti: Ovo je dobro, ovo je loše.
Odnos između Rusije i Amerike. Kako Vi gledate na taj problem i da li će biti rešen?
— Nadajmo se da su zbog Donalda Trampa Amerikanci shvatili da bi trebalo da glasaju za boljeg predsednika sledeći put. U isto vreme to je znak vremena. Verovatno se Obame sveta nisu dovoljno dobro brinule o narodu i zato im je narod oduzeo moć. Ne možemo sa omalovažavanjem da gledamo na te ljude koji su glasali za Trampa, a koji mole za pomoć i besni su na ceo svet. Moramo da ih saslušamo, moramo da ih zbrinemo da ne bismo završili sa pogrešnim diktatorima na pogrešnim mestima.
Rusija, s druge strane. Kako vidite Rusiju i Putina?
— Ista stvar. Imao sam veliku izložbu u Ermitražu, u Sankt Peterburgu pre tri godine. Tamo se sve dešava istovremeno. Moja izložba je prihvaćena, više od milion ljudi je posetilo izložbu, a u isto vreme su održavani protesti protiv izložbe. Bile su dve vrste protesta. Jedni su hteli da zatvore izložbu, gospodin Putin i Vlada su bili za izložbu. Bilo je dijaloga i borbe. To je moć demokratije, da osetite snagu obe strane.
