Slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović, ubijene pre skoro godinu i po dana u Borči, prenaglašena i preterana medijska pažnja, ali pre svega činjenica da ovo ubistvo još nije rešeno, ponovo je otvorio pitanje — postoji li savršen zločin i kako je moguće da pored revolucionarnog napretka forenzike postoji mogućnost da pojedini zločini nikada ne dobiju epilog.
Kriminolog Dobrivoje Radovanović za Sputnjik ističe da u Srbiji ima dosta nerešenih zločina, ali da u najvećem broju iza nerešenih, „savršenih“ zločina zapravo stoji politika zbog koje oni nisu rešavani ili rešeni.
„Ako postoji savršen zločin u Srbiji, onda je to politički zločin, to su zločini koji su počinjeni iz političkih razloga koje niko ne želi da otkrije, iako ih je relativno lako otkriti“, ocenjuje Radovanović i navodi brojne primere čije je nerešavanje politički motivisano.
„Ubistva koja nisu rešena u Srbiji nisu retkost. Recimo slučaj ubistva ministra odbrane savezne vlade Pavla Bulatovića, zatim političara Zorana Todorovića, direktora JATA-a Žike Petrovića, sudije Simeunovića…“
Radovanović ističe da savršen zločin teorijski ne postoji, odnosno da postoji samo manja ili veća verovatnoća da bude otkriven.
„I u Srbiji i u svetu, suštinski savršen zločin ne postoji. Postoji manja ili veća verovatnoća da se ubica pronađe, što zavisi od veštine sakrivanja tragova.“
Povučeni komšija serijski ubica
Naš sagovornik navodi da u istoriji kriminologije postoji nekoliko slučajeva da zločin nije otkriven, odnosno da je otkriven posle deset ili dvadeset godina.
„Radi se uglavnom o serijskim ubicama koji odudaraju od klasičnih tipova ubice koje literatura poznaje. Oni se otprilike ponašaju sasvim normalno, to mogu biti ljudi iz našeg susedstva sa normalnom porodicom i uobičajenim načinom života. Oni iz nekih psihičkih razloga, po pravilu nekih dubokih poremećaja ličnosti, ubijaju određeni tip ljudi ili ljude na određenim lokacijama. Takvi slučajevi se po pravilu teško otkrivaju, između ostalog i zbog natprosečne inteligencije kojom su često obdareni ljudi sa psihičkim poremećajima.“
Radovanović napominje da takve ličnosti ne mogu da prestanu da ubijaju, pa u međuvremenu naprave neku grešku i zbog toga budu otkriveni posle deset-dvadeset godina od prvog počinjenog ubistva.
„Međutim, da bi se ubistvo otkrilo, zemlja mora da ima savršenu evidenciju mesta i tipa zločina, raspored i vreme kad se zločini dešavaju, pa čak i bazu DNK ili nekih drugih bioloških tragova“, kaže Radovanović.
Rijaliti hapšenje ili slučajna koincidencija
Vreme će pokazati da li je ubistvo pevačice „savršen zločin“ i da li će prikupljeni dokazi protiv privedenog osumnjičenog supruga biti neoborivi.
Ili će se ipak ispostaviti da je njegovo pritvaranje imalo karakteristiku „rijaliti hapšenja“ i da je sve ovo što smo prinuđeni da ovih dana pratimo zapravo klasičan primer medijskog lešinarenja nad ubijenom ženom i njenim maloletnim detetom.
