Bosanski ministar bezbednosti Dragana Mektića izjavio je da mu je „makedonski scenario“ u Republici Srpskoj prihvatljiv, jer bi on, navodno, doneo demokratiju i vladavinu prava. Da li je u toj poruci skriven i poziv na rušenje Republike Srpske.
Jer biografija Dragana Mektića (čitav radni vek proveo u obaveštajnim strukturama) govori nam da on teško može da poveruje makedonskom premijeru Zoranu Zaevu da je sprovođenjem „makedonskog scenarija“ u toj zemlji pobedila demokratija. Kao da Makedonija pre toga nije bila demokratska zemlja, sa slobodnim izborima, Parlamentom, izabranom Vladom koja odražava izbornu volju građana.
Prema Mektićevom mišljenju, ispada i da je Republika Srpska diktatura u kojoj se izborna volja građana ne poštuje i u kojoj su građani RS žrtve samovolje Milorada Dodika.
Ne, Mektić kao da igra po nedavno uvedenim pravilima na Balkanu. A ta pravila podrazumevaju sve suprotno osnovnim postulatima demokratije i prećutkivanje istine. Važan je stav Zapada.
Podsećamo, Zoran Zaev je na vlast došao grubim kršenjem Ohridskog sporazuma, prema kojem Vladu Makedonije formira najjača makedonska partija sa najjačom albanskom partijom. Socijaldemokratski savez Zorana Zaeva nije najjača makedonska partija, ali je više po volji Zapada. I albanskog faktora.
U Makedoniji se nije, kako je to Mektić slikovito opisao, dogodio narod. Moramo ga podsetiti da je „Šarena revolucija“, kako se naziva pokušaj obojene revolucije u Makedoniji, propala.
Šta se, dakle, krije iza Mektićeve lakonske izjave o prihvatljivosti „makedonskog scenarija“ u RS? Na šta bi ličila Republika Srpska posle toga?
Da se, kojim čudom, u Republici Srpskoj dogodi „makedonski scenario“ i Dragan Mektić ili bilo ko drugi posle toga dođe na vlast, on bi, poput Zaeva u Makedoniji, morao da sprovodi ne ono što je volja građana, već ono što je volja Bakira Izetbegovića, visokog predstavnika i američkog ambasadora. Sve drugo bilo bi nevažno.
Da se u RS promeni vlast po „makedonskom scenariju“, prvo što bi se desilo jeste da se priznaju sve odluke Ustavnog suda BiH — Dan RS bio bi ukinut, a vojna imovina prepisana na ime BiH, čime bi teritorija RS bila smanjena, a Dejtonski sporazum bio prekršen.
Bilo bi to tek prvo kršenje sporazuma koji je u Bosnu doneo mir. Dejton bi, poput Ohridskog sporazuma, bio zanemaren, njega više niko ne bi pominjao, bila bi usvojena zvanična, u Sarajevu toliko puta pominjana mantra, prema kojoj je RS genocidna tvorevina. Bili bi ispunjeni svi uslovi da Bosna postane članica NATO-a, a srpski narod bi se u takvoj Bosni osećao porobljenim. Međutim, to više ne bi bilo važno.
Ipak, moramo da priznamo da u scenariju koji Mektić priželjkuje za Republiku Srpsku ima jedna rupa. Narod nije spreman da to podrži na ulici, a to je glavni preduslov bilo koje obojene revolucije. Zaev je ipak imao podršku skoro polovine biračkog tela.
Građani Republike Srpske nisu spremni da se odreknu državnosti za koju su se izborili uz teške žrtve i koja im je garantovana u Dejtonu. Nezadovoljstvo ekonomskom situacijom u RS nije dovoljno da građani izađu na ulice i traže smenu vlasti jer ta vlast je ipak garant samostalnosti RS u okvirima Dejtonskog sporazuma. A garancija da će biti samostalna i posle „makedonskog scenarija“ nema. Tome nas uče druge obojene revolucije.