Otići ili ostati, boriti se ili odustati, pomoći sebi ili drugima, ključne dileme generacije koja je mladost provela u tranziciji, a sada „najbolje godine“ dočekuje puna ožiljaka, otvara drama „Svedobro“ Stevana Vraneša, čijom će praizvedbom Narodno pozorište iz Užica večeras (15. septembra) otvoriti sezonu.
Nedoumica kako dalje, bez snage za promene, ali i bez mogućnosti da se samo odustane — okosnica je odnosa dve najbolje drugarice, čije su sudbine, iako žive različite živote, snažno povezane, problemi slični, a način na koji se suočavaju sa njima različit. Njihova ljubav je velika koliko i njihove nepomirljive razlike.
U predstavi, koju režira umetnički direktor užičkog pozorišta Nemanja Rankovića, igraju Tanja Jovanović, Biljana Zdravković, Tijana Karajičić, Igor Borojević i Branislav Ljubičić.
Na pitanje šta je to „svedobro“ u svetu u kojem ništa nije dobro, Stevan Vraneš za Sputnjik odgovara:
„’Svedobro‘ je lokacija na kojoj se odigrava ovaj komad, izmišljeno mesto u zapadnoj Srbiji, negde na granici sa Bosnom, u šumama, planinama, udaljenim, zabačenim selima do kojih se teško stiže. U prenesenom značenju ’Svedobro‘ je ono za čim tragamo celog života. To je neko mesto unutar nas gde se osećamo dobro, spokojno, prijatno, gde smo srećni i zadovoljni, gde smo okruženi ljudima koji nas vole, koje mi volimo, gde je bezbedno. Imam utisak da je to ono za čim svi tragaju.
Podsetivši da je sreća kao tema, pogotovo poslednjih godina, nešto o čemu se mnogo priča jer „svi traže sreću“, Vraneš kaže da ni njegovi junaci nisu izuzetak.
„I oni traže mesto gde će za njih biti sve dobro što u ovom trenutku i u današnjem koordinatnom sistemu u kojem živimo predstavlja veliki izazov i teškoću za svakoga od nas. Da li ga nalaze junaci ove drame teško je reći. Oni koji su je čitali videli su to na različite načine, za jedne je to bilo optimistično, za druge teško, čak i malo traumatično. Verujem da će i publika različito doživeti to da li junaci moje drame pronalaze svoju sreću ili ne.“
A na pitanje kako se i zašto jedan diplomirani dramaturg posle 15 godina provedenih u biznisu vraća pisanju i da li je stvaralački poriv jači od svega, Stevan Vraneš kaže da je povratak prirodan i da već ima krokije novih dramskih priča.
„Pisanje je potreba i nešto što je, koliko god sam to stavljao sa strane svih ovih godina, boreći se sa izazovima drugačijeg posla, uvek negde postojalo, kao ideja da ću se jednog dana vratiti svom osnovnom pozivu i da ću napisati ponovo neki dramski tekst ili filmski scenario. Šta god da se dešava u mom poslovnom životu, ovo je deo, bez koga, sada mi je potpuno jasno, stvari ne bi mogle da budu kompletne. Već radim na novom komadu u kojem se vraćam u urbanu sredinu, u rodni Beograd, sudbinama ljudi koji me okružuju. Ljudi koji su oko mene, njihove sudbine i priče — to je ono što me zanima. Ne čekam na inspiraciju, svi ti delići priče se stalno sklapaju u mojoj glavi, poneku crticu zapišem negde, na papiru, na telefonu. Nekad je to jedna rečenica. Cela drama ’Svedobro‘ krenula je iz jedne rečenice koju sam rekao u razgovoru sa svojom suprugom. Ona je protkana kroz dramu, ali iz tog intimnog razgovora otvorio se ceo svet junaka.“
O očekivanjima od večerašnje premijere Stevan ne želi mnogo da govori, mada je, kaže, zadovoljan onim što je video na probi.
„Bio sam u Užicu da vidim u celini postavljen komad i jako sam zadovoljan. Sve se nekako spojilo u celinu, ali dok ne izađete pred publiku, dok ne osetite u sali, nije to ni pitanje aplauza, nego dok to ne osetite, dok ne vidite lica publike, to kako izlaze iz sale — ne znate šta ste tačno uradili.“
