Ko Rusima deli lekcije: Ovako su se zapadni mediji osramotili samo u Siriji (video, foto)

Pa kako onda „fejk njuz“ nije ruska kovanica?

„Novinarskoj patki“ novo ruho u vidu informacione mistifikacije i dezinformacije putem društvenih mreža i tradicionalnih medija, a sve u cilju ostvarenja finansijske ili političke koristi, dali su upravo Amerikanci. Ako ostavimo po strani famoznu sagu o tome kako su „ruski hakeri“ izabrali američkog predsednika Donalda Trampa, koju je on sam u više navrata proglasio „fejkom“, kako drugačije objasniti, recimo, čitavu seriju medijskih manipulacija američkih izveštača iz Sirije. Pritom, nije se prezalo ni od zloupotrebe dece.

Priča o Omranu Daknišu, dečaku izvučenom iz ruševina Alepa koji je postao simbol „sirijske patnje“, demaskirana je kada je njegov otac ispričao kako su „beli šlemovi“ dugo fotografisali njegovog sina pre nego što su mu pružili pomoć. Slika Omranovog lica umrljanog krvlju i napaćenog pogleda obišla je svet, a novinarka Si-En-Ena Kristijan Amanpur potegla ju je kao „adut“ dok je intervjuisala šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova. Omranov otac kasnije je otkrio da su povrede njegovog sina bile preuveličane da bi bile iskorišćene u propagandne svrhe.

„Zverstva“ ruske i sirijske vojske u reportažama Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija ilustrovane su snimcima „leševa“ iz Alepa koji su se mrdali pod belim čaršafima. A čitava serija „poslednjih poziva za pomoć“ iz tog grada zasula je društvene mreže. Ali problem je što bi se posle „konačnog vapaja“ preko Tvitera, iste osobe sledećeg dana davale izveštaje za mejnstrim medije.

Slika devojčice u prljavoj haljinici koja trči razorenim ulicama pokrivenim leševima, koja je februara ove godine kružila društvenim mrežama kao dokaz „nepočinstava“ sirijske vojske u Alepu, imala je samo jedan nedostatak  — nije bila iz Alepa. Nije bila čak ni iz Sirije, nego iz Libana. Zapravo, našla se u video-spotu „Arapsko proleće“ koji je 2014. snimila libanska pevačica Hibe Tavadži.

Navodni napadi hemijskim oružjem u Alepu i Idlibu „dokumentovani su“ fotografijom čoveka koji je, kako se naknadno ispostavilo, ostvario nemoguće: bio je u tri različite situacije i na tri različita mesta i uvek „žrtva“ hemijskog napada.

​Ili priče o masovnim zverstvima sirijske vojske u oslobođenom Alepu i „bespomoćnim ustanicima“ koje su širili zapadni mediji, pozivajući se na „bele šlemove“ i Sirijsku opservatoriju za ljudska prava. Kanadska novinarka i dugogodišnja dopisnica sa Bliskog istoka Eva Bartlet u sedištu UN ovako je objasnila zašto im ne treba verovati:

„Međunarodne organizacije na terenu?! Da vam kažem: nema nijedne! Pričate o Sirijskoj opservatoriji za ljudska prava sa sedištem u Engleskoj, gde radi jedna osoba. Ona se oslanja na podatke kompromitovanih grupa, kao što su takozvani ’beli šlemovi‘. Njih su sa sto miliona dolara finansirale Amerika, Britanija, Evropa.

„Beli šlemovi“ su inače snimili dokumenarac o svom radu, ali se u njemu nisu našli kadrovi u kojima slave sa pripadnicima Nusra fronta, ali ni činjenica da je njihovom lideru odbijen ulazak u SAD, očigledno iz bezbednosnih razloga. Bez obzira što su istovremeno dobili 23 miliona dolara pomoći SAD preko (USAID).

Zvuči poznato? Možda podseća na mudžahedine iz rata u BiH devedesetih koji su u to vreme slavljeni kada su sekli glave „zlim Srbima“ ili izveštaja koji su dokazivali da je na Markalama eksplodirala bomba doletela sa srpskih pozicija a da su snage bosanskih Srba silovale na hiljade Bošnjakinja. Da ne pominjemo već dokazanu fabrikaciju zvanu Račak, a koja je poslužila kao povod za početak NATO agresije na SR Jugoslaviju…