Govoreći o odnosu žrtva — dželat tokom rata u BiH, koje često ističe političko Sarajevo, kaže da je to i za mudžahedine bilo opravdanje zbog čega su došli tokom rata.
„Politika Alije Izetbegovića od samog početka bila je da je nad Bošnjacima izvršen genocid, odnosno da taj genocid traje od 1878. kada je Osmansko carstvo bilo prisiljeno da napusti BiH i ta teza je građena na žrtvi. Reč genocid se koristi već u izveštaju Sefera Halilovića i Patriotske lige u februaru 1992. godine i on naznačava kakav će biti karakter rata. On govori da je genocidan jer je usmeren protiv muslimana, odnosno muslimanskog naroda. Da je cilj zatrti, odnosno uništiti muslimanski narod“, ističe Miroslav Tuđman.
On kaže da je tezu o Bošnjacima kao žrtvama Alija Izetbegović ponovio i u aprilu 1993. godine kada je najavio da će se u Srebrenici dogoditi najveći genocid od Drugog svetskog rata na osnovu čega je Savet bezbjednosti tu zonu stavio pod zaštitu UN.
„Posledica toga je bila da je Savet bezbednosti doneo odluku o zaštićenim zonama, a onda je Izetbegović, smatrajući da će UN štiti Srebrenicu, 7.500 pripadnika Armije BiH prebacio iz Srebrenice u srednju Bosnu, kako bi je očistio od Hrvata“, kaže Tuđman.
Govoreći o mirovnim planovima za BiH, Tuđman smatra da je Kutiljerov plan, koji je predviđao organizaciju po kantonima, bio dobro rešenje, jer bi drugačije odredio karakter rata u BiH i verovatno bi broj žrtava i razaranja bio mnogo manji.
Miroslav Tuđman podseća da je taj plan podržalo i tadašnje političko vođstva Republike Srpske, smatrajući ga dobrom osnovom za razgovore.
Izvor: RTRS