U eri kompjutera svet je digitalizovan, a neki koji gledaju malo unapred govore o kognitivnoj revoluciji, o mašinama koje ne rade mehanički taj deo intelektualnog posla nego ga rade veoma slično kao što ga radi čovek. Misliće mašine su treća i poslednja faza razvoja tehnologije, objašnjava za Sputnjik profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Petar Petrović, koji na tom fakultetu vodi laboratoriju za kibernetiku i mehatronske sisteme, a magistrirao je i doktorirao na robotici upravo koristeći tehnike iz domena veštačke inteligencije.
Kako ističe, tehnologija uvek ide samo napred i svaka nova generacija koju budemo stvarali biće sposobnija i pametnija.
„Da li ćemo napraviti mašinu ljudskih performansi u kognitivnom prostoru za 10, 50, 200 godina, to je drugo pitanje. Ja mislim da ćemo je napraviti. Tog trenutka doći ćemo u situaciju da ćemo imati mašinu koja poseduje naše sposobnosti, a ona će produkovati novu koja će imati veće sposobnosti od nas. Imaćemo mašine koja će misliti bolje od nas i mi ćemo doći u potpuno novu situaciju — nećemo moći da ih razumemo. Kao kasapin i pile: ne zna pile da li će ovaj da ga kasapi ili da ga mazi. Radi se o vrlo ozbiljnim stvarima. Stvorićemo novi kontekst u kojem nećemo znati da se snađemo.“
Kako da uvedemo mehanizme sigurnosti u sferu veštačke inteligencije, recimo u vojnoj sferi gde imamo čitav spektar oružja koji je koristi, od uređaja za deminiranje, preko pametnih bombi koje smo i mi iskusili 1999. godine?
— Pa mi smo ih i pravili. Mislite da je onaj nevidljivi pao zato što smo ga gađali kamenom?
Da li je glavni uzrok straha od veštačke inteligencije upravo u oružju koje je primenjuje?
— Ništa veći strah ne postoji kada je uporedimo sa nuklearnom tehnologijom. Znate šta se desilo sa Fukušimom u Japanu. Zato sam govorio o gremlinima. Da li će to biti naš kraj kao tehnološke civilizacije? Valjda ćemo imati tu pamet da to ne dozvolimo.
Stiven Hoking je upozoravao na opasnosti koje sa sobom nosi veštačka inteligencija, a Ilon Mask, osnivač kompanija „Spejs Iks“ i „Tesla“, rekao je da bi borba za nadmoć u toj oblasti mogla da bude razlog trećeg svetskog rata. Da li ste i Vi među onima koji strahuju od takvih scenarija?
— To je štap koji ima dva kraja. Budućnost u industriji, industrija 4.0, zapravo je potpuna digitalizacija i robotizacija proizvodnih tehnologija. Ide se u pravcu robotike, hibridnih sistema, čak se govori o industrijskim humanoidima koji ne liče na čoveka, ali se ponašaju kao čovek. Međutim, Evropa hoće da se industrijalizuje tako da omasovi svoju proizvodnju po pitanju robotike, ali ne može da reši jednu kontradikciju, a to je da imate cenu koja treba da bude kineska, a platu radnika koja treba da bude evropska. Ne znam kako će dobiti političku podršku za tako nešto.
Kompjuteri danas stvaraju muziku, slikaju. Može li se to smatrati umetnošću?
— Šta je umetnost? To je nešto što pobudi naš mozak da osciluje na nekim frekvencijama koje su dobre, a onda nas nekakav kič pobudi da oscilujemo na drugačiji način i to nije dobro. Da smo drugačije sazdani možda bi umetnost bila drugačija, to je dosta personalizovana stvar. Znate li da čak postoji davno napravljen program za glupe političke govore. Vrlo prosta stvar: dam vam bazu od pet stotina fraza i onda kompjuter uzimajući proste algoritme počinje da ih kombinuje.
Kad slušate to bez pažnje, to zvuči fenomenalno. Ali kad počnete da pratite tu misao i da vršite semantičku analizu strukture, uhvati vas neka sumaglica, ne razumete šta se dešava, onda više to ne možete da pratite jer je smisao zapravo besmisao.
U Japanu su napravili humanoidnog robota koji prepoznaje osećanja, pa se prema vama ponaša zavisno od toga kako ga tretirate i počinje da vas „voli“. Da li je emocije moguće pretočiti u digitalni signal?
— Na kraju će sve biti digitalno, samo je pitanje kako da se to logički organizuje. Analiza vaših emocija preko izraza lica spada u klasu onoga što mi zovemo prepoznavanje oblika, odnosno tehnike koja se jednim delom koristi za analizu slika. Idemo dalje da se sve prepozna. Ali vi možete da iskrivite usta u osmeh, a da budete tužni. Učenje i generalizacija je ulaženje u suštinu poruka, razumevanje konteksta, a to su ozbiljne stvari.
Mnogi kažu da je internet jedan specifični oblik inteligencije. Šta je problem sa inteligencijom? Što je ona toliko antropocentrična u svojoj definiciji da mi odmah očekujemo da taj sistem mora da liči sto posto na čoveka da bi on bio inteligentan. Naši roboti takođe imaju neku njihovu robotsku inteligenciju koja se sve vreme usavršava, oni postaju komunikativniji.
Dokle smo mi stigli u Srbiji? Možemo li da pratimo korak sa svetom u toj oblasti?
— U mojoj laboratoriji radimo korisne stvari. Recimo, u Srbiji nema dovoljno varilaca. Mi hoćemo da napravimo robota koji neće glumiti slepu mašinu, već koji će početi da se ponaša baš kao varilac, imati svoj sistem 3-D gledanja, moći da prepozna gde se nalazi objekat, da onda dođe i da ga zavari, a ukoliko bude pomeren malo sa nominalne pozicije, da ga pronađe na novoj poziciji. I on počinje da se ponaša kao čovek. Idemo i dalje, želimo da mu više ne objašnjavamo na tehnički način kako treba da uradi posao, nego da on pogleda objekat i da mu mi rukom pokažemo gde da zavari, što je potpuno ljudska komunikacija — čovek glasom upravlja robotom. Imali smo i letnju školu na Mašinskom fakultetu i dolazile su naše drage kolege iz Italije kod nas, jer u ovom polju imamo bolju opremu nego oni. Ideja je da se gestovima upravlja kretanje robota, kao dirigent, i sada tu tehnologiju koristimo da iz Pize upravljamo robotom u Beogradu. Oni imaju specijalnu rukavicu koja počne da vibrira na način da čoveku prenosi taktilnu informaciju. Da li možete da zamislite masovnost kada iz tih prostih ciglica dobijete jednu ozbiljnu građevinu.
Veštačka inteligencija je, dakle, pre svega korisna, ali da li možemo nešto da učinimo da nema tog straha od apokalipse?
— Sa tom ciglom možete da napravite zgradu, a možete i nekom glavu da razbijete, samo zavisi šta je vaš motiv u svemu tome.
Znači ipak iza svega stoje čovek i njegova motivacija.
— Ukoliko nam crvić uđe u glavu i odlučimo da sebe uništimo, niko nas neće sprečiti u tome. Svaka tehnologija traži pažnju. Tehnološki razvoj ne treba i ne sme da bude zaustavljen, ali treba biti oprezan i voditi računa da on ne bude doveden u kontekst koji će biti štetan po čitavo društvo i po čoveka uopšte.
