Mihail Sakašvili uz pomoć pristalica probio je kordon na poljsko-ukrajinskoj granici i ušao u Ukrajinu, čije mu je državljanstvo nedavno oduzeto. Bivši predsednik Gruzije, pošto mu je mandat istekao i pošto ga je čekalo suočavanje sa brojnim optužbama zbog zloupotrebe položaja, posle kraćeg zadržavanja u Americi prešao je u Ukrajinu, gde je bio savetnik ukrajinskog predsednika Petra Porošenka i gubernator Odeske oblasti.
Da bi vršio političke funkcije u Ukrajini, Sakašvili je uzeo ukrajinsko državljanstvo, ali je morao da se odrekne gruzijskog. Kada se posvađao sa ukrajinskim vlastima, državljanstvo mu je oduzeto i Sakašvili je postao apatrid.
Posle ponovnog kraćeg boravka u Americi, ovih dana se vratio u Ukrajinu bez ikakve putne isprave, a ukrajinske vlasti optužile su ga za ilegalan ulazak u zemlju.
Dečko koji obećava
Gruzija je u bivšem SSSR-u uživala poseban status — najkorumpiranija sovjetska republika bila je istovremeno i sovjetski prozor na Zapad. U Gruziji su nesmetano zasvirali prvi rok bendovi u SSSR-u, u njoj su organizovani prvi rok koncerti i festivali. Istovremeno, zahvaljujući razvijenom švercu, na koji su politički funkcioneri, masno potplaćeni, gledali blagonaklono, preko Gruzije su u SSSR stizali toliko željeni zapadnjački proizvodi široke potrošnje i masovne kulture.
Politički uspon Eduarda Ševarnadzea, bivšeg ministra spoljnih poslova SSSR-a i predsednika nezavisne Gruzije, počeo je kada je taj čovek postao prvi čovek gruzijskih komunista i presekao korupciju u toj sovjetskoj republici.
Gruzija se i po dobijanju nezavisnosti isticala među svim ostalim državama nastalih od SSSR-a. Prvi predsednik nezavisne Gruzije, Zvijad Gamsahurdija bio je zastupnik ultranacionalističke politike. Njegove reči da je Gruzija zemlja Gruzina, dok su svi ostali koji žive u njoj, a manjina je bilo mnogo, samo gosti, bila je kapisla za separatističke pokrete i oružane pobune u Abhaziji, Severnoj Osetiji i Adžariji, a njegov autokratski stil vladavine doveo je i do građanskog rata među samim Gruzinima.
U toj i takvoj Gruziji stasavao je, kao čovek i političar i Mihail Sakašvili. Kao mlad čovek pridružio se Eduardu Ševarnadzeu, koji je u građanskom ratu protiv Gamsahurdijinih snaga pobedio. Mlad, šarmantan i obrazovan, brzo je napredovao u hijerarhiji. Međutim, ubrzo je napustio Ševarnadzea, optužujući ga za korupciju i postao jedan od najpopularnijih opozicionih lidera.
Za Ukrajinu Sakašvilija vezuju posebni odnosi. Tu je služio vojsku i završio fakultet, a tokom studentskih dana sprijateljio se i sa sadašnjim ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom. Kasnije obrazovanje stekao je na američkim fakultetima.
Na rukama naroda
Na vlast Sakašvili dolazi na talasu „Revolucije ruža“, postaje predsednik osvojivši 96 odsto glasova, a svet ga gleda kao jednog od najperspektivnijih političara. Građanima Gruzije jedina je nada da ih izvuče iz bede i reformiše državu. Takva obećanja i daje. Raspredaju se legende o njegovoj rešenosti da raskrsti sa korupcijom, otpuštanju svih saobraćajnih policajaca u zemlji i raspisivanju konkursa za zapošljavanje novih.
Reformiše državnu upravu i ekonomiju zemlje. Svetska banka naziva Gruziju vodećom reformskom ekonomijom sveta, Sakašvili prima priznanja, američki predsednik Džordž Buš nazvao je „Revoluciju ruža“ najmoćnijim događajem u modernoj istoriji koji inspiriše druge u potrazi za slobodom, a Brenda Šefer, direktorka izraelskog Centra za istraživanje modernih energetskih problema opisala je Sakašvilija kao Nelsona Mendelu 21. veka. Istovremeno, Sakašvili je uspostavljao čvrste odnose sa Zapadom, naglašavajući kako mu je cilj da uvede Gruziju u EU i NATO.
Bilans Sakašvilijevog termidora
Međutim, dok su ga zapadni lideri hvalili, stvarnost života u Gruziji bila je sasvim drugačija. Dok su svetske ekonomske institucije hvalile ekonomske reforme u zemlji, životni standard Gruzina nije se poboljšavao. Nezaposlenost se nije smanjivala, a reformom zdravstvenog sistema, u kome su sve bolnice (osim psihijatrijskih i infektivnih klinika) i osiguravajući fondovi privatizovani, onemogućio je velikom broju građana da ostvaruju svoja prava.
Nekadašnju korumpiranu elitu zamenili su novi ljudi, Sakašvilijevi. Brojne nevladine organizacije upozoravale su na kršenja ljudskih prava, torture u (reformisanim) zatvorima, korupciju, zloupotrebe političke elite, rastuću autokratiju, pokušaje ubistava političkih protivnika… Bezuspešno, Sakašvili je ostao miljenik Zapada.
Međutim, najveći neuspeh Sakašvilijeva politika doživela je na polju nacionalnog pomirenja. Umesto da objedini zemlju, Sakašvili se okrenuo Zvijadu Gamsahurdiji, kao političkoj ikoni. Jedna od prvih stvari koje je uradio na početku mandata je prenos posmrtnih ostataka Zvijada Gamsahurdije iz Groznog u Tbilisi i nazivanje jedne od glavnih avenija u gruzijskoj prestonici njegovim imenom.
Bila je to opomena za Abhaze i Osete, koji su se dobro sećali kako su Gamsahurdijine snage pokušale da ih etnički očiste početkom devedesetih. Naoružavanje gruzijske vojske, dolazak američkih instruktora, medijska priprema, sve je ukazivalo na ono što će se dogoditi.
Pokušaj etničkog čišćenja Oseta i Abhaza počeo je napadom na ruske mirovne snage. Na takav napad Rusija je morala da odgovori.
Tada, naizgled, počinje Sakašvilijev pad, jer sav prljav veš njegove vladavine izlazi na površinu. Međutim, on ne odustaje i odlazi u Ukrajinu, kod svog druga iz mladosti.
Rusomrzac
Od „Revolucije ruža“ Sakašvili pokazuje samo jednu konstantnu političku težnju koja ga u potpunosti zaokuplja i na osnovu koje se mogu izvesti njegovi ciljevi, ali i razlog zbog koga je stalno prisutan u politici postsovjetskog prostora.
To je njegova otvorena mržnja prema Rusiji, koja se na ogleda toliko u izjavama, koliko se ogleda u delima. Čovek ne može a da se ne zapita šta je želeo napadom na ruske mirovnjake u Južnoj Osetiji, da li je očekivao da Rusija mirno ćuti i posmatra kako njeni vojnici ginu, dok Sakašvilijeve snage, potpomognute američkim instruktorima, proteruju čitav jedan narod.
Kada se posmatraju njegovi postupci i kada se analiziraju njegovi potezi, sve navodi na to da je Mihail Sakašvili zapravo sredstvo za sprovođenje antiruske politike u tuđim rukama. Kako drugačije opravdati činjenicu da je nakon Gruzije otišao u Ukrajinu i postao gubernator Odeske oblasti, a potom, posvađavši se sa svojim prijateljem iz mladosti, organizovao opozicioni pokret, optužujući ukrajinsku vlast da je previše ruska.
Politička karikatura
Jedina zaostavština koju je Sakašvili ostavio Gruziji je karikatura države, jer on je, opisavši krug, od političara koji je na vlast došao na rukama naroda do čoveka koji sa vlasti odlazi zbog masovnog nezadovoljstva koje je eksplodiralo na ulicama, uspeo da iskarikira i takve političke ideale kao što su demokratija, parlamentarizam, vladavina prava i slobodno tržište.
Komedija je nastavljena njegovim prelaskom u Ukrajinu. Postavši savetnik svog prijatelja iz mladosti, zajedno sa drugim besposlenim političarima sa Zapada, kasnije i gubernator Odese, on i dalje uporno izvršava poveren mu zadatak preobražaja postsovjetskih društava u rusomrzačka društva.
Sada, kada u Lavovu čeka da mu optužnica zbog ilegalnog prelaska granice bude uručena, njegov zadatak je samo umnožen. Služi kao opomena ukrajinskom rukovodstvu da u Ukrajini postoji još neko ekstremniji i spremniji, makar dolazio iz inostranstva, da zadatak izvrši uspešnije, temeljnije i spremnije. Jer Sakašvili nema drugih opcija, Porošenko još i može da započne dijalog sa Rusijom. Sakašvili je tu da se pobrine da takvog dijaloga ne bude, da to ne postane čak ni opcija koja bi u jednom trenutku mogla da uđe u razmatranje.
Karikatura karikature
Problem Zapada je u tome što Sakašvili, što je duže na političkoj sceni, sve dublje upada u živo blato sopstvene karikaturalnosti. Štaviše, njegovi postupci na zapadnu politiku koju oličava deluju tako da i ona sama postaje karikatura.
Tome je i sam doprineo. Još dok je bio predsednik Gruzije, Stejt department je upozoravao na njegov nepredvidiv karakter, a svetskoj javnosti ostalo je u sećanju kako, pred televizijski nastup, od nervoze grize kravatu.
Imidž romantičnog viteza — borca za slobodu i demokratiju naroda na postsovjetskom prostoru nije uspeo jer tek nekolicina veruje u Sakašvilijeve namere. Njegov farsičan ulazak u Ukrajinu iz Poljske, sračunat da pokaže kako nije odustao od borbe, možda je vrhunac karikaturalnosti koju je dosegao.
Teško je reći šta je Sakašvilijev sledeći potez, ali to i onako ne zavisi od njega. Njegovi mentori su ti koji odlučuju u njegovo ime. Pitanje je do kojih će ga granica trpeti. Jer što ga duže budu trpeli njihova igra oko Rusije postajaće sve providnija, ako već nije sasvim providna.
