„Živimo u vremenu opadanja. Međutim, svako vreme opadanja je prilika za novi kulturni uzlet i najveći problem koji ja vidim trenutno u srpskom narodu je demografski položaj u kome se mi nalazimo“.
Ovako istoričar Čedomir Antić odgovara na pitanje gde je nacionalni identitet Srbije danas. Gostujući u emisiji „Sputnjik intervju“ Antić, ali i pesnik Ljubivoje Ršumović, istakli su da je osnovni problem „bela kuga“ sa kojom se suočava cela Evropa.
„Naše predispozicije su gore i izazovi s kojima se suočavamo su mnogo teži“, smatraju sagovornici Sputnjika.
Ršumović dodaje da su naša sela polupusta.
„Ne možemo praviti nacionalni identitet bez naroda“, kaže Ršumović.
Antić ističe još jednu stvar — porez, kao temelj jedne države.
„Kada će neki političar biti osuđen na dugogodišnju robiju zbog izbegavanja poreza. Vi morate zakon od sebe da primenjujete, a ovde kod nas to nije tako“, kaže Antić.
Naši sagovornici saglasni su da srpsko društvo ide ka patriotizmu. „O šovinizmu nema govora“, smatraju Ršumović i Antić.
„Srbi su preživeli jedan buran 20. vek, lutali su identitetski, ideološki, stvorili su jednu veliku državu koja je naizgled bila preteča Evrope, odnosno Evropske unije, ali po raspadu te države ponovo se postavlja pitanje: šta su to Srbi? Naš put može biti uspešan samo ako bude građen na čvrstim temeljima prošlosti, kao što je Karađorđe gradio na Nemanjića Srbiji, kao što su 1914. i 1918. godine gradili na Karađorđevoj Srbiji, tako i mi danas moramo da kažemo šta je to najbolje iz naše prošlosti“, kaže istoričar Antić.
Pesnik smatra da postoji u svakome neka klica takozvane ljubavi prema otadžbini, koju treba malo odnegovati, ali je potrebno razviti i svest o tome.
„Ako se to radi od najmanjih nogu, a znamo da fascinacija iz detinjstva bilo čime ostaje za ceo život. To je ono što kod nas ne postoji, smišljena i standardna i dugotrajna obuka mladih ljudi na ovom patriotizmu, takozvanom rodoljubavnom odnosu prema zemlji, narodu, prema naciji“, objašnjava Ršumović.
Na pitanje kako bi mogla da izgleda ta obuka Antić kaže da od devedesete godine trpimo razne kritike da nacija više ne postoji. Podseća na poslednji govor pokojnog Zorana Đinđića u Banjaluci, koji sadrži jedan pasus u kome on kaže: „Nama su govorili da je nacija nestala. Ona nije nestala, i u dogledno vreme neće nestati“.
Antić dodaje da je srpski narod istorijski pokazao natprosečnost u mnogo čemu.
Govoreći o simbolima države, Antić podseća da smo kao društvo jedva doneli stari grb i staru zastavu.
„Bio je sukob unutar elite, narod kako-tako. SPS se držao himne ’Hej, Sloveni‘, dok nisu njihovih funkcioneri u Italiji na jednom skupu vikali ’Ua!‘, 2005. godine, a zastave su istaknute na javnim zgradama mimo praznika tek kad je Đinđić poginuo“, podseća Antić.
Na pitanje kako pronaći sredinu u tome da se region ne uplaši od srpskog „nacionalnog divljanja“, a da se istovremeno ne stidimo da pokažemo da smo ponosni zbog toga što smo Srbi Antić kaže:
„Radovanje sportskim uspesima za mene je znak da postoji nacionalna iskra. Visoki bugarski diplomata mi je rekao pre 11 godina da je bugarska izgubljena zato što nema nacionalna osećanja koja imaju Srbi“. Antić dodaje da je važno da naučimo iz grešaka, da ne pogrešimo sa Evropskom unijom kao kad smo pogrešili sa Jugoslavijom.
Ršumović kaže da je bio Jugosloven, ali da nije bio bio svestan nečega što Zapad, a tu podrazumeva Ameriku, želi da sprovede.
„Veliko je pitanje na koji su način Sjedinjene Američke Države stvorile američki identitet, da oni kad slušaju himnu stave ruku na grudi, a skupljani su ’s koca i konopca‘. Šta je to što je njih vezalo? Tu treba tražiti šansu, jer i mi smo multinacionalna država“, kaže Ršumović.
On je još pre 50 godina napisao pesmu „Domovina se brani lepotom“ i podseća šta je tada govorio, a da to važi i danas.
„Ako mi uredimo ovu našu zemlju da bude svuda cveća, da budu čisti putevi, čiste ulice, da se radi na njivama, da međuljudski odnosi budu u redu, to je u stvari odbrana, to je pravi patriotizam. Ta pesma postala je ’old fešn‘, pomalo aut“, kaže Ršumović i dodaje da je smislio novu, kako kaže, „rodoljubavnu pesmu“.
„Dedadžbina i babadžbina, tatadžbina i mamadžbina, bratadžbina i sestradžbina, sva rodbina i postojbina, puna tajni i vradžbina i drugih ’lepotadžbina‘. To je naša otadžbina“, recitovao nam je Ršumović, uz napomenu da deca odmah prihvate pesmu.
