Svaki drugačiji način rešavanja severnokorejskog problema, osim pregovora, dovešće do planetarne katastrofe. Pjongjang će napustiti nuklearni program samo ako se bude osećao bezbednim, a to znači poštovanje međunarodnog prava, poručio je ruski predsednik Vladimir Putin.
Korišćenje sankcija u ovom slučaju se već pokazalo kao beskorisno i neefikasno, rekao je lider Rusije, slikovito konstatujući da će Severna Koreja jesti travu, ali da neće odustati od nuklearnog programa dok god se ne bude osećala bezbednom.
Uostalom, Severna Koreja takoreći i ne zna za život bez sankcija. Pjongjang je još od pedesetih godina prošlog veka na udaru brojnih restriktivnih mera.
Analizirajući zašto su sankcije uvedene Severnoj Koreji doživele neuspeh, američki magazin „Diplomat“, koji se bavi najvažnijim dešavanjima u azijsko-pacifičkom regionu, jula prošle godine je ocenio da su one napravile više štete, nego koristi.
„Pre svega, i onako loši uslovi za život u Severnoj Koreji samo su postali još gori, pa je zbog toga otpor ljudi prema međunarodnoj zajednici postao veći“, konstatovano je u tom članku. Uz opasku da su bilo kakve reforme, koje su možda i mogle da se dogode, presečene u korenu, ističe se da sankcije usmerene na tehnologije neophodne za razvoj nuklearnog programa nisu sprečile Pjongjang da ilegalnim kanalima dođe do zabranjenih dobara koje održavaju nuklearni potencijal zemlje.
„Diplomat“ je na kraju zaključio da ekonomske sankcije zbog toga verovatno neće dovesti do promene režima i denuklearizacije Severne Koreje. Ali u Vašingtonu, gde list inače izlazi, to očigledno nije imao ko da pročita.
Nema sumnje da su Severnokorejci do sada pokazali žilavost po pitanju trpljenja sankcija. Do koje mere je to moguće, ali i dokle se sa sankcijama može ići, Sputnjik je pitao spoljnopolitičkog komentatora i stručnjaka za Daleki istok Borislava Korkodelovića.
On podseća da je Severna Koreja na neki način navikla da živi pod sankcijama koje traju praktično od kraja rata na Korejskom poluostrvu — od 1953. godine. Od tada je imala zaleđinu u socijalističkom lageru, ali je svojevrstan vid blokade bilo to što nisu postojali ni trgovina ni diplomatski odnosi sa Zapadom.
Te svojevrsne sankcije su pooštrene po raspadu socijalističkog bloka kada se većina bivših socijalističkih zemalja priključila zapadnim zemljama u bojkotu Severne Koreje kojoj je oslonac ostao u Kini na koju otpada 90 odsto trgovine.
Korkodelović ukazuje na pisanje zapadne štampe da se sama severnokorejska država bavi švercom retkih metala, zlata, krivotvorenih američkih dolara, cigareta, što je jedan od izvora prihoda. Kaže i da, budući da su jako umetnički obdareni, za desetine miliona dolara u Africi grade spomenike nezavisnosti pojedinih država, statue tamošnjih državnika, ukrašavaju zgrade. Jedan veliki izvor prihoda je rad njihovih ljudi pre svega na Bliskom istoku, u Kataru, gde nekoliko hiljada radi na izgradnji objekata za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. godine.
Desetine hiljada radi na ruskom Dalekom istoku uglavnom u drvnoj industriji i u rudnicima. Donedavno ih je bilo u Bugarskoj i Poljskoj na osnovu nekih starih veza, ali su poslednjih meseci UN pod uticajem SAD počeli da kritikuju te države zbog njihovog zapošljavanja. Navodno, ti radnici su najveći deo devizne plate prinuđeni da daju vlastima u Pjongjangu.
Na pitanje šta bi te nove sankcije mogle da donesu u životu Severne Koreje, Korkodelović podseća na najnoviju tešku raspravu u Savetu bezbednosti UN, gde su na jednoj strani bile Rusija i Kina, a na drugoj zapadne zemlje, predvođene SAD, koje su bile za najoštrije moguće sankcije.
Rusija i Kina, međutim, misle da prvo treba videti kakav je dosadašnji efekat sankcija bio. Zašto se insistira na njima, a ne na dijalogu i političkom rešenju kada su praktično postigle suprotan cilj, pa je Pjongjang samo ubrzao tempo tehnološkog usavršavanja nuklearnog naoružanja i raketne tehnologije.
Uprkos tome, Trampova administracija, napominje Korkodelović, razmišlja o tri vrste sankcija — unilateralnim, koje će SAD primeniti prema Severnoj Koreji i pooštiriti ih, onim sekundarnim, protiv svih zemalja koje trguju sa Severnom Korejom, i, standardno, sankcijama UN.
Na pitanje da li međunarodna zajednica ima granicu koja se sankcijama ne sme preći kako one ne bi ugrozile živote ljudi, taj spoljnopolitički komentator kaže da formula za to ne postoji, ali da kako god bili proklamovani ciljevi sankcija narod uvek trpi.
„Oni će sigurno izdržati“, odgovara Korkodelović na pitanje da li se neko bavio procenama koliko Severna Koreja još može da izdrži pod sankcijama.
On napominje da njihova privreda, uprkos sankcijama, beleži rast od dva-tri odsto godišnje. Ove godine imaju problem sa sušom koja je pogodila useve, pa su pojedine međunarodne organizacije, među kojima i iz sastava UN, tražile da što veća količina hrane bude upućena u Severnu Koreju. Pitanje je, dodaje, kako će na to gledati Zapad, jer sumnja da severnokrejski lider da Kim Džong Un to ne deli ravnomerno, već koristi u svrhe opstanka vlastitog režima.
I naučni saradnik Instituta za korejske studije Ruske akademije nauka Konstantin Asmolov smatra da dodatne sankcije neće doneti dodatnu glavobolju Severnoj Koreji.
„Kao prvo, sankcioni režim se ne poštuje uvek u punoj meri, kao drugo, Pjongjang nalazi načina da zaobiđe sankcije. Osim toga, u ovom slučaju protekcionizam u ekonomiji, koji deklariše Severna Koreja, ide njoj u korist i štiti zemlju od negativnih posledica sankcija“, kaže on za Sputnjik.
Da je Severna Koreja bila orijentisana na izvoz i na razvoj spoljne trgovine, posledice bi, smatra Asmolov, bile mnogo ozbiljnije.
Korkodelović, međutim, ukazuje da se poslednjih dana posebno govori o mogućnosti naftnog embarga.
„To je jedna od retkih preostalih stvari, uz tekstilnu industriju, koja je ostala zapadnim zemljama za sankcionisanje. Severna Koreja nema izvore nafte i svu naftu i benzin uvozi iz Kine koja, očigledno, nije spremna da u potpunosti zaustavi izvoz nafte u Severnu Koreju, jer smatra da bi to izazvalo potpuni haos u toj državi“, kaže Korkodelović.
Severnokorejci su, međutim, očekivali takav razvoj događaja i napravili su rezerve od oko milion tona nafte i benzina. Zna se, kaže, da oni to poseduju.
Zbog svega toga, a posebno na osnovu novostečene moći u koju se svet uverio, Pjongjang očekuje da bi krajem godine mogli da privole SAD da sednu za sto i da počnu pregovore o konačnom potpisivanju mirovnog sporazuma za Korejsko poluostrvo, o normalizaciji odnosa, ukidanju sankcija i uspostavljanju diplomatskih odnosa. Oni su, kako podseća Korkodelović, od 1953. godine u stanju primirja.
Na pitanje zašto se uprkos decenija neefikasnih sankcija, tek sada pominju eventualni pregovori, tek po izvedenoj probi hidrogenske bombe Pjongjanga, Korkodelović kaže da se radi o htenju SAD da one diktiraju razvoj događaja.
„A one žele da i dalje u tom delu Azije budu prisutne jer je to centar međunarodne svetske privrede. Tu su Japan, Koreja, Kina, Rusija, SAD, tako da je to važan deo sveta. Amerika želi da diktira razvoj događaja i još ne vide bilo kakav interes da imaju normalizovane odnose sa Severnom Korejom. Dok u Vašingtonu ne raščiste šta je pravi interes SAD u tome delu sveta ovakva situacija će biti nastavljena sa usponima i padovima“, zaključuje za Sputnjik Korkodelović.
Zato se danas na pitanje šta mogu sankcije Severnoj Koreji nameće odgovor — ništa više što ne bi mogao Pjongjang svetu. A to u krajnjem znači da bi dobar deo čovečanstva, kao i Korejci, jeo travu. Putin je rekao ono što nije jasno samo političkim diletantima, ali sigurno jeste političkim interesnim grupama koje su svet dovele do ivice rata čije je posledice sada teško sagledati.
