Gotovo četiri decenije, bez prekida, Avganistanom odjekuju bombe, zemlja je temeljno ruinirana i ljudi su izgubili svaku nadu. Istovremeno, na obnovu Avganistana utrošeno je toliko novca da je mogla čitava planeta da se rekonstruiše.
„U toj zemlji nema čoveka mlađeg od 45 godina koji pamti vreme kada je bio mir. Nažalost, mislim da nema mnogo nade da će se stvari popraviti na bolje“, kaže Turudić.
Poslednjih 17 godina u Avganistanu su konstantno prisutni Amerikanci i uprkos najavama u predizbornoj kampanji da bi njihove trupe mogle da se povuku, predsednik SAD Donald Tramp nedavno je na brifingu sa svojim savetnicima pitao:
„Šta mi radimo uopšte 17. godina u Avganistanu?“, i predstavio plan u kojem se između ostalog piše „borićemo se do pobede“.
„Šta je uopšte pobeda u Avganistanu? Očigledno da nema ništa od povlačenja Sjedinjenih Država kao što je Tramp obećavao i da dolazi veći broj vojnika. Već skoro 17 godina Amerika je u najdužem ratu u svojoj istoriji. Možda je preterano, ali ima floskula da je Avganistan grobnica imperija, tu su i Britanci poraženi, i Sovjetski savez, ali je zaista pitanje šta je plan sa tom zemljom“, kaže Turudić.
Avganistan je obeležio prelomne događaje koji su bili važni za istoriju sveta, ostavio je traga u istoriji najvećih sila sveta, ne samo u Rusiji, nego i u svim državama bivšeg Sovjetskog Saveza.
„Avganistan je neka vrsta traume koja se može meriti sa traumom koju su SAD doživele u Vijetnamu. Pre par meseci čitao sam jednu pripovetku Zahara Prilepina, gde on radi kao izbacivač u klubu u koji dolazi čovek koji pravi problemi i kog zovu Šuravi. To je persijska reč za Sovjeta, odnosno za Sovjetski savez, i tu sam prvi put video da je ta reč praktično ušla u ruski jezik kao izraz za one koji su se borili u Avganistanu i to možda pokazuje kolika je dubina traume. Taj rat se završio pre 30 godina, ali ako je neko sa 20 godina bio u Avganistanu, taj je sada u zrelim godinama, a ta strašna trauma još traje širom prostora čitavog bivšeg Sovjetskog Saveza“, kaže Turudić.
On smatra da za ovih 17 godina prisustva SAD ima nekih pomaka i ističe da je situacija u Avganistanu takva da strane vojske i vladine snage ne drže ništa osim većih gradova i da se kroz zemlju putuje u ogromnim konvojima, sa zaštitom iz vazduha, ali ni to nije garancija da neće biti napada negde usput.
„To što vladine i strane snage drže gradove ne znači ništa. Izuzetno su česti bombaški napadi, niko nije siguran i nigde nije sigurno. Videli smo skoro da je pala raketa u sred zelene zone koja je verovatno najobezbeđenije mesto na svetu i to je svakodnevnica u Avganistanu. Činjenica je da je zemlja potpuno ruinirana, da se troši užasno mnogo novca, da su efekti gotovo nikakvi“, kaže Turudić.
Na pitanje za šta možemo da kažemo da je uopšte pomak za prethodnih 17 godina, naš sagovornik kaže da su urađeni neki infrastrukturni projekti.
„U odnosu na količinu novca koji je uložen, to je ništavno“, kaže Turudić i dodaje da će to malo pomaka lako nestati ukoliko se Amerikanci povuku.
Prema rečima našeg sagovornika praktično jedina privredna grana koja funkcioniše u Avganistanu je proizvodnja opijuma i droge.
„Klima je dobra i oduvek se znalo da se tu proizvodi najkvalitetnija droga. Samo provincija Helmand proizvede mnogo više droge nego što proizvede čitav takozvani ’zlatni trougao‘ — Burma, Tajland i Laos, koje su takođe čuvene oblasti po proizvodnji droge. Ne može se tu dokazati ništa, ali imam utisak da su sve velike sile koje su ratovale pa Avganistanu takođe to imale u vidu“, kaže Turudić.
Njegov je utisak da bi trgovina droge mogla da bude sprečena kada bi bilo volje. Međutim, droga je izvor prihoda za sve, za Avganistan, za obične ljude koji ništa drugo ne mogu da gaje, za narko-klanove u Avganistanu i za mafije svih zemalja, ali moguće i za pokrivanje tajnih operacija velikih sila.
„U jednoj tako divljoj zemlji u kojoj nema nikakvih pravila novac se lako pere“, kaže Turudić i dodaje da se droge nosu odrekli ni talibani koji su verski fanatici, ni razne ekstremističke grupe.
„Svi oni koriste drogu koja je i u svim verskim knjigama, pa i u Kuranu, najstrožije zabranjena“, kaže Turudić.
Na pitanje da li slična sudbina čeka i Siriju, on kaže da je teško zamisliti da i taj sukob potraje 40 godina.
„Strašno je to temeljno ruiniranje jednog društva i jedne zemlje i poništavanje svega što se teško gradi, kao što su obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, srednja klasa, ali ono što može da pomogne Siriji jeste da je ona bliža Evropi. Međutim, kada se pogleda koliko interesa je upleteno u toj zemlji, to je otprilike nešto što se desilo i u Avganistanu gotovo sa istim akterima“, kaže Turudić.
Za Turudića je jedan od najboljih putopisa o Avganistanu potekao od čoveka, pisca, slikara sa ovih prostora, Zuka Džumhura. U njegovim „Pismima iz Azije“ data je, kaže Turudić, fantastična slika Avganistana iz sedamdesetih godina prošlog veka — i tekstom i slikama. Druga kultna knjiga u kojoj se pominje Avganistan potiče još iz pedesetih godina dvadesetog veka. To je knjiga Nikole Buvijea „Upotreba sveta“.
„Porazno je kada gledate fotografije i čitate svedočanstva koliko rat u vrlo kratkom roku može da unazadi jednu zemlju i ne jednu, nego bezbroj generacija“, kaže Turudić i dodaje da je Avganistan bio siromašna zemlja, ali da je neka vrsta suživota i izrazite tolerancije postojala.
