Kako navodi Dojče vele, kada je izabrani predsednik Tramp, nešto pre zvanične inauguracije, u Beloj kući posetio predsednika Obamu, mediji su preneli da je stari šef države preneo novom kako će jedan od glavnih izazova njegovog mandata biti Severna Koreja, a ispostavilo se da je bio u pravu — sedam meseci kasnije agresivno rukovodstvo u Pjongjangu preti da će napasti američku teritoriju.
U jednoj stvari je Tramp nesumnjivo u pravu — to što Severna Koreja i dalje zadaje glavobolje Vašingtonu ima veze sa lošom politikom Baraka Obame, jer je njegov pristup problemu opisan sintagmom „strateško strpljenje“.
Obama je rano na početku svog prvog mandata odbacio vojnu opciju u pogledu Pjongjanga, a njegova administracija je punih osam godina strpljivo pokušavala da na razne načine privoli ili primora Severnu Koreju da zaustavi razvoj raketa i nuklearnih bojevih glava.
U Obamine alatke su spadali diplomatski i ekonomski pritisak, kao i stalne osude katastrofalnog socijalnog stanja i nedostatka ljudskih prava opisanih u izveštajima UN.
„Obamin pristup Severnoj Koreji bio je promašaj. On je dao Severnoj Koreji vremena da nastavi sa razvojem svog nuklearnog arsenala“, kazala je Kelsi Davenport, poznavalac tematike nuklearnog razoružavanja u američkom trustu mozgova Asocijaciji za kontrolu naoružanja i dodaje da je osnovna greška bila Obamino očekivanje da će Pjongjang biti spreman da se razoruža pre nego što vašingtonska administracija uopšte pristane da sedne za pregovarački sto.
Sankcije, dodaje ona, nisu bile povezane sa prihvatljivom ponudom Pjongjangu tako da komunističkom režimu praktično nije ponuđen izlaz.
„Po svakom mogućem merilu je strateško strpljenje bilo promašaj“, smatra i Selest Arington, profesorka upućena u problematiku Koreje sa Univerziteta „Džordž Vašington“ i dodaje da smatra da Vašington nije razumeo namere rukovodstva Severne Koreje.
„Samo čekanje na poteze Pjongjanga bilo je pasivno stanje. Možda je Obamina administracija mogla snažnije da insistira na dijalogu ili makar povratku na format pregovora šest država kao što je bio slučaj 2005. i 2006. godine“, rekla je Aringtonova.
Kelsi Davenport ocenjuje da je Tramp u pravu kada kaže da je strateško strpljenje omanulo, ali je nevolja što, osim kritike na račun svog prethodnika, aktuelni predsednik nije uradio ništa da poboljša situaciju ili ponudi alternativu.
„Zapravo je Trampova administracija prepakovala strateško partnerstvo i predstavila ga pod drugim nazivom — maksimalni pritisak i angažovanje — i uparila to sa neodgovornim pretnjama vojnom silom. Novi pristup nije ništa bolji, čak je i mnogo opasniji“, smatra ona.
Druga sagovornica Dojče velea smatra da, kada se svedu stvari na suštinu, ne vidi se razlika u pogledu politike.
„Možda ima više retorike i tvitova i nejasnih signala i zbunjujućih poruka, ali naposletku izgleda uglavnom kao ono što smo gledali od Obamine administracije. Možda je strateško strpljenje još uvek živo“, ocenila je ona.
Tanjug
