Ispostavilo se da je Oto sumnjao u zvaničnu američku verziju „slučaja Magnitski“ i čak ga smatrao „legendom“. Ali istovremeno je tajno pomogao američkim novinarima da pokrivaju ovaj slučaj i primenu „Zakona Magnitski“ (prve antiruske sankcije posle 1991. godine) na „pravi način“.
Robert Oto smatran je za ni manje ni više nego „najboljeg obaveštajca u Rusiji“. „On je verovatno najbolji specijalista obaveštajne službe u Rusiji u celoj američkoj vladi. On najbolje zna šta se tamo dešava“, rekao je jedan od Otovih kolega, prenosi uticajni američki list „Forin polisi“. Istina, „superšpijun“ je za radnu prepisku koristio lični, a ne zaštićeni nalog na Dži-mejlu, koji je i otkrio haker Džoni Voker.
Šta je Stejt department interesovalo u Rusiji
Odvojeno interesovanje Otoa izazvalo je sve što je povezano sa takozvanim „slučajem Magnitski“ i „Zakonom Magnitski“. Revizor Sergej Magnitski bio je optužen za utaju poreza i 2009. godine umro u zatvoru od srčanog udara. Njegov poslovni partner, šef fondacije „Hermitage Capital Management“ Vilijam Brauder, koji je takođe bio optužen za utaju poreza u Rusiji i osuđen u odsustvu na devet godina zatvora, okrivio je za smrt revizora grupu ruskih zvaničnika. Navodno Magnitski nije bežao od plaćanja poreza, već je sam otkrio prevarantsku šemu zbog koje je i ubijen. U velikoj meri zahvaljujući lobiranju Braudera u Sjedinjenim Američkim Državama i usvojen je „Zakon Magnitski“, prvi u savremenoj istoriji američkih sankcija protiv Rusije.
Brauderovi kritičari više puta su isticali da on, optužujući ruske vlasti za smrt revizora, nije pružao nikakve konkretne dokaze, već je samo iznosio pretpostavke. Štaviše, Brauder je optužen za špekulisanje o smrti Magnitskog i koristoljublje. Prevarantske šeme za koje je optuživao druge, Brauder je mogao koristiti sam.
Među Brauderovim kritičarima je režiser Andrej Nekrasov, koji je režirao film „Zakon Magnitski. Iza kulisa“. Pri tome je veoma teško osumnjičiti Nekrasova čak i za najmanju simpatiju prema ruskim vlastima: ranije je on snimao izuzetno kritične filmove protiv Kremlja.
Među onima sa kojima se Oto stalno povezivao po pitanju Magnitskog, bio je Kajl Parker, član Odbora za spoljne poslove američkog Kongresa. Parker je u stalnoj prepisci sa Brauderom i „prebacivao“ je Otou sva pisma bankara.
Na primer, kada je Brauder počeo da paniči povodom mogućeg prikazivanja Nekrasovovog filma u Evropskom parlamentu, pisao je novinarima američkog lista „Politiko“: „Imamo gomilu stvari za koje se planira da naprave pravi skandal i ja bih želeo da ’Politiko‘ objavi to što radimo“.
Nakon toga pismo dospeva kod Parkera, a zatim kod Otoa. U svakom slučaju, projekcija filma Njekrasova bila je zabranjena u Evropskom parlamentu.
Vrhunac interesovanja „ruskog odeljenja“ za Magnitskog i Braudera dolazi u aprilu 2016. godine, u trenutku zabrane Njekrasovovog filma u Parlamentu EU.
Šta tu traži Donald Tramp?
U nekom trenutku Oto i Brauder počinju da se interesuju za advokaticu Nataliju Veseljnicku. Istu onu Veseljnicku koja se kasnije sastala sa Donaladom Trampom Mlađim. Veseljnicka je branila u američkom sudu ruskog trgovca Denisa Kacivu, koga je Brauder pokušao da optuži za legalizaciju nezakonito stečenih prihoda upravo po „Zakonu Magnitski“. Strogo govoreći, ovo je bio prvi pokušaj primene zakona u praksi.
Sama Veseljnicka je za Sputnjik ispričala da je Brauder organizovao protiv nje ogromnu kampanju progona u američkim medijima, koju je nazvala „čak ne ni cenzurom, nego genocidom“. Verovatno je bankar svoju medijsku strategiju koordinirao sa „ruskim odeljenjem“ obaveštajne službe Stejt departmenta. Iz prepiske se vidi da je Brauder izveštavao o svim inicijativama Veseljnicke o „slučaju Kacive“ Parkeru, a ovaj, po proverenoj šemi, samom Robertu Otou.
U nekom trenutku prepisci se pridružio i dopisnik „Radio libertija“, Karl Šrek, koji je javio Brauderu o reportaži koju o Veseljnickoj priprema televizija En-Bi-Si. Novinar televizije Si-En-En, Majkl Vejs, poslao je bankaru svoju prepisku sa advokaticom na Fejsbuku, gde ona kritikuje dopisnika zbog nedostatka objektivnosti. Naravno, oba novinarska izveštaja odmah se pojavljuju u „ruskom odeljenju“. Tu se nalazi i fotografija kuće Veseljnicke — advokaticu su pratili.
A sa mlađim Trampom ona nije razgovarala o izborima i politici, za šta su je kasnije optuživali, već o „Zakonu Magnitski“ u okviru zaštite svog klijenta. Ali Trampa to nije interesovalo.
„Kada legenda postane činjenica, objavite legendu“
Robert Oto napisao je pismo izvesnom Džonu P. Vilijamsu, u kojem govori o okolnostima smrti Magnitskog i svojim odnosima sa Brauderom. Između Otoa i Vilijamsa postoji određeni poverljivi odnos. Karakterističan detalj: obaveštajac saopštava da, dok piše ovo pismo, „pije pivo“.
Oto priznaje da su detalji „slučaja Magnitski“ (a naročito njegovi kontakti sa ruskim poreznicima) „samo špekulacije“ i da se plaši da „ćemo svi zajedno postati deo Brauderove PR mašine“.
On završava svoje pismo prilično prefinjeno. „Ovde ću citirati film ’Čovek koji je ubio Libertija Valansa‘: „Kada legenda postane činjenica, objavite legendu“, piše on Vilijamsu.
Na taj način Oto otvoreno priznaje da su „Zakon Magnitski“ i sankcije Rusiji usvojeni na osnovu legende koju je stvorio Brauder. U svom odgovoru Vilijams piše da je Oto „verovatno u pravu u smislu Brauderove PR mašine“.
