Maljković je istakao i da od tog stava neće odstupiti, ni po cenu da ga smene, te da je uveren da je svima jasno da ostanak naših sportista na postolju ne znači i priznanje Kosova.
Problem zapravo nije ni postolje, ni primanje medalja, već — himna.
To znači da bi u slučaju da bi, na primer, srpski sportista osvoji zlatnu medalju, a kosovski srebro ili bronzu, organizator takmičenja pustio „Bože pravde“ i ne bi bilo ni potrebe da se napušta postolje.
Ako bi se, međutim, desilo da sportista sa Kosova osvoji zlato — svirala bi se himna teritorije koju država Srbija ne priznaje kao državu, i onda bi odlazak sa postolja bio izvestan…
Ministar Vanja Udovičić, i sam bivši vrhunski sportista, trenutno ne želi da se oglašava kad je o ovome reč.
On je, međutim, prošle godine tokom Olimpijskih igara u Riju izjavio da je preporuka Vlade sportistima i svim Savezima da se u slučaju da se srpski sportista nađe na postolju sa kolegom sa Kosova, postolje napusti, ali da je u pitanju samo preporuka i da sportista, ukoliko se to desi, sam odluči kako će postupiti.
Kako je tada naveo, ni sam ne zna da li bi silaskom sa postolja ugrozio nešto za šta se spremao najmanje četiri godine, ali, dodao je, isto tako je jasno da Kosovo ne može da se prizna „kroz sportske rezultate“.
U slučaju da sportista napusti postolje i on i naš Savez preuzimaju rizik i izvesnu kaznu, verovatno i dužu suspenziju, poput oduzimanja medalje Miloradu Čaviću zbog majice „Kosovo je Srbija“, a s obzirom na to da je Kosovo punopravni član svih relevantnijih međunarodnih sportskih organizacija, uključujući i Međunarodni olimpijski komitet (MOK), kao najviše i najvažnije sportsko telo.
„Sreća u nesreći“ je što su srpski sportisti uglavnom na višem takmičarskom nivou od kolega sa Kosova i zasad nema realne mogućnosti da se ovakav scenario desi, osim u džudou, gde je Majlinda Keljmendi najbolja na svetu i olimpijska pobednica iz Rija.
Ipak, pitanje je dana ili meseci kad će se ovo zaista i desiti i zato je važno da srpski sportisti spremno dočekaju taj trenutak.
