„Samim pristankom da se rešavanje kosovskog problema izmesti iz SB UN u Brisel, Srbija je napravila katastrofalni strateški potez koji je sada, nažalost, vrlo teško učiniti reverzibilnim i vratiti kosovsko pitanje na Ist river“, kaže za Sputnjik dr Srđa Trifković, istoričar i publicista sa kojim smo razgovarali o najaktuelnijim političkim temama koje su dominirale u protekloj sedmici.
Sednicu SB UN u Njujorku ponovo je obeležila žustra rasprava zbog zahteva Prištine da se Unmik povuče sa KiM. Očekujete li da će se to uskoro i desiti?
— Najupečatljiviji utisak je da su zapadne sile i Japan kao nestalna članica nastupili koordinisano sa unapred pripremljenim dogovorom o podršci albanskoj poziciji. Sve priče o partnerstvu, recimo sa Francuskom, i podršci Srbiji na njenom evropskom putu padaju u vodu kada je reč o strateškom regionalnom pitanju, a to je kontinuitet politike NATO-a od 1999, pa preko martovskih pogroma 2004. godine, proglašenja nezavisnosti i onda njegovog priznanja od strane istih tih stalnih članica — SAD, Velike Britanije i Francuske. Kada dođe stani-pani, i dalje postoji jedan apsolutno monolitni blok koji ni za jotu ne odstupa od unapred zacrtanog cilja, a to je da Srbija bude prinuđena na priznanje nezavisne i suverene republike Kosovo i da se priča završiti time što je pojeo vuk magarca.
Do kada Srbija može da odoleva takvom pritisku?
— Mislim da je percepcija u zapadnim prestonicama da je Srbija već sa Briselskim sporazumom napravila bitni iskorak leganja na rudu i da se čak i Dačićeva polemika poima više kao odraz neke potrebne lakirovke za domaću upotrebu nego što ima ozbiljnu političku upotrebljivost. Drugim rečima, Amerikanci to kolokvijalno kažu: „Šta ti vredi da zatvaraš vrata od štale kada je konj odgalopirao“.
Kakav je plan Prištine?
— Oni misle da nezavisnost već imaju i da su sa neispunjenjem čak i onog skromnog dela briselskog sporazuma o ZSO potvrdili da uživaju imprimatur zapadnih sila bez obzira šta radili, da im je sve dopušteno, čak i kada je reč o gruboj zapleni imovine, kada je reč o negiranju onog što je formalno za Zapad svetinja, a to je privatna svojina ili tapija. Nastaviće da idu putem zaplene srpske državne imovine, jer nema ko da ih spreči.
Šta ostaje Srbiji?
— Vrlo malo, nažalost. Ovde ne možemo da razdvojimo diplomatske opcije u vezi sa KiM od strateških opredeljenja kao što je evropski put. Drugim rečima, sve dok se govori o neupitnom i bezalternativnom evropskom putu, to ipso-fakto uključuje i dalje fatalističko prihvatanje svršenih činova na Kosovu.
Nas u UN i dalje brane Rusija i Kina...
— Oni to rade, jer ne žele da i sami budu podvrgnuti svršenim činovima. Za Rusiju je velika lekcija bila ne samo bombardovanje 1999, nego i zloupotreba Rezolucije u Libiji 2011. godine, koja je bila izvrnuta u kvazi-pravno pokriće za intervenciju protiv Gadafija. I Rusija i Kina su digle ruke od Srbije kao istinskog branioca kosovskog nasleđa iz rezolucije 1244, a oni se bore za nju zbog sprečavanja globalne hegemonije SAD. Moglo bi da dođe do toga da Srbija bude prinuđena da moli Ruse i Kineze da ne budu veći „katolici od pape“.
Kako treba da tumačimo vest da SAD za sledeću godinu planiraju 40 odsto manji budžet za finansiranje nekih organizacija na Istočnom Balkanu?
— To je jako dobra vest. Sa stanovišta realpolitike možemo reći: „Daj bože, da nam ne pomažu“. Ti programi koji su bili kanalisani preko Ju-Es-Ejda ili preko Nacionalne fondacije za demokratiju u suštini su bili prvenstveno usmereni ka finansiranju čitavog niza destruktivnih kvazi-nevladinih organizacija koje su u stvari bile u funkciji američke strategije, bilo da je reč o Fondu za humanitarno pravo, Helsinškom odboru ili o čitavom nizu lokalnih organizacija kao što je lažno Nezavisno udruženje novinara Vojvodine. To su sve bile organizacije koje su promovisale ili prihvatanje ontološke srpske krivice za sva zbivanja na ovom području devedesetih godina prošlog veka ili prihvatanje svršenog čina nezavisnog Kosova ili federalizacije ostatka Srbije kroz „Vojvodinu republiku“ ili pak promovisanje devijantnih seksualnih i porodičnih koncepata koji su usmereni na podrivanje osnovnih elemenata kontinuiteta jednog društva i njegove tradicije. Mislim da je smanjenje tog budžeta jako dobra vest, jer to znači da će biti sve više gladnih krokodila u sve suvljoj bari.
Šta to nisu dobro uradili oni koje su plaćali ili su završili posao?
— Posao nije obavljen zato što je srpsko društvo u celini prilično otporno na takve oblike uvezene infekcije. Drugo, Trampova administracija je mnogo manje od Obamine zainteresovana za nametanje tih postmodernih kulturoloških i ideoloških uzusa. On ima nula interesovanja za dofinansiravanje raznih Soroševih organizacija, koje su u osam godina Obamine administracije bile apsolutno na istom fonu sredstva federalne Vlade i kanalisane kroz kvazi nevladine organizacije. Kvazi, jer u suštini organi Stejt departmenta su i finansirani iz budžeta koji usvaja Predstavnički dom, kao što je Nacionalna fondacija za demokratiju ili kao što je Ju-Es-Ejd, a koji onda na terenu svoja sredstva kanališu i daju ih tim, tobože nevladinim organizacijama, gde se strogo pazi da li su i u kojoj meri na fonu onoga što su oni unapred zacrtali za svoje ideološke i strateške ciljeve.
Sirija je optužila Ameriku, ali i Britaniju da su snabdevale terorističke organizacije otrovnim supstancama koje su pronađene u Alepu i okolini Damaska. UN bi mogle da sprovedu istragu. Šta bi značilo ako se ta vest potvrdi kao tačna?
— Ne sumnjam da je vest tačna i dosadašnji navodni napadi otrovnim supstancama, pre svega onaj u okolini Damaska, krajem avgusta 2013. godine bili su tipični primeri lažnih zastava gde je trebalo po modelu Markala i Račka izvesti lažirani spektakl koji bi onda bio uvod u stranu intervenciju. Međutim, pre mesec dana se u Americi desilo nešto dosta značajno, a to je da je saopšteno da Amerika diže ruke od takozvane Slobodne sirijske armije i da prestaje da finansira te takozvane „umerene“ pobunjenike. U stvari, uvek je bila reč o tvrdim džihadistima koji onog trenutka kada dobiju naoružanje i opremu vezuju crne marame i prestrojavaju se bilo u redove Nusra fronta, koja je sirijski ogranak Al Kaide, ili u redove ISIS-a, odnosno Islamske države. Takođe je najavljeno da će biti povećano finansiranje takozvanih Slobodnih sirijskih snaga, što je u stvari kurdsko-arapska koalicija u kojoj su sirijski Kurdi dominantni, a to je projekat Pentagona. Drugim rečima, pošto su se Kurdi dokazali na terenu kao efikasni borci, jer oni su ti koji su u stvari izveli ofanzivu na Raku, neformalnu prestonicu Islamske države, koja je sada maltene u okruženju, i oni su ti koji su u severnoj Siriji očistili teren, ne samo od Nusra fronta, koji nije ništa bolji od Islamske države, jedino što nisu po zajedničkom kontrolom.
Karla del Ponte je rekla da poseduje veoma važne dokaze koji bi mogli da osude Asada. Da li verujete u sve to?
— Mi imamo dovoljno iskustva sa Karlom del Ponte da znamo da je reč o osobi koja nikada neće dopustiti pukim činjenicama da stanu na put unapred zadate ideološke matrice. Koliko imamo dokaza o postupcima pobunjenika, o tome su Asadove snage dale bogat dosije posle pada Alepa, šta se događalo u samom Alepu u paklenom periodu pobunjeničke kontrole? Ona nagoveštava da ima dosije i protiv Rusa, ali ako sa druge strane vidimo koliko je civila stradalo u napadima američkih i Amerikancima savezničkih snaga, što vazdušnim, što kopnenim, očigledno je da u Siriji nema nikoga kome su ruke čiste, ali prozivati samo i isključivo jednu stranu nas podseća na najcrnje dane ratova na području bivše Jugoslavije.
Amerikancima nema ko da sudi…
— Naravno, to su oni potvrdili još pre 15 godina odbijajući jurisdikciju Međunarodnog krivičnog suda i odbijajući da potpišu Rimske protokole, ali istovremeno insistirajući da to prihvate druge strane i upravo je tadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt rekla da ne dolazi u obzir da neko može da sudi Americi kada je Amerika ta koja je nosilac savesti sveta, jer „mi stojimo više, mi vidimo dalje“.
Samo nekoliko dana nakon što je optužio Peking da ne čini dovoljno da obuzda Pjongjang, Tramp je naredio pokretanje istrage o kineskoj krađi američkog intelektualnog vlasništva. Dokle to ide?
— Naravno da je reč o geostrateškim igrama, koje u pozadini imaju želju Kineza da opstane neka Severna Koreja kao tampon zona između granice na reci Jalu i američkih snaga na 38 paraleli u Južnoj Koreji. Opet to ne znači da Kinezi ne kradu. Oni su, gde god mogu, koristili svoje inženjere, softverske analitičare i stipendiste. To je možda jedan očekivani, nelegalni, ali de fakto, legitimni oblik ponašanja u kojem se angažuju sve strane. Ipak, to izvući iz rukava kao adut protiv Pekinga nije uputno, jer jedina šansa za SAD da reše problem sa Kim Džong Unom jeste saradnja, a ne konfrontacija sa Pekingom.
Kina je nagovestila da će ukoliko ta situacija eskalira pripremiti takozvane povratne mere. Da li očekujete tako nešto?
— Kinezima nije u interesu da eskaliraju sukobe sa Amerikom i moraće da prihvate smanjenje enormnog deficita sa Amerikom. To će možda biti ostvareno kroz povećanje vrednosti njihove valute, koja je objektivno obezvređena za najmanje 40 odsto, što doprinosi kineskom suficitu, i takođe, oni su usporili proces militarizacije ostrva u Južnokineskom moru, koji je bila velika tačka spoticanja. Kinezi planiraju dugoročno i vide da, dokle god uživaju ekonomski suficit, visok tempo rasta, zadovoljavajuće regionalne odnose, jednostavno u ovom trenutku nemaju interesa za preveliko talasanje. Smatram da je više reč o diplomatskom, retoričkom potezu, nego o stvarnim kontramerama.
U Virdžiniji je uvedeno vanredno stanje. Vi ste se vratili upravo iz SAD, šta se tamo dešava?
— Istina je otprilike sledeća — veliki broj južnjaka, koji nisu ni mrzitelji, ni fašisti, ni pripadnici Kju kluks klana duboko, revoltirani su zbog pokušaja da se uklone simboli te južnjačke konfederacije koji za njih predstavlja deo njihovog istorijskog sećanja. U tu grupu koja je činila većinu demonstranata uključili su se i neki neonacisti. Sa druge strane, takozvani kontra-demonstranti došli su pripremljeni na nasilje. Policija nije intervenisala, jer je bilo potrebno stvoriti famu o demonstrantima, koji su došli sa namerom da izazovu nasilje, a to su isti oni koji su demonstrirali i protiv Trampovog izbora. Pada u oči da je skup bio legalan i da shodno Prvom amandmanu imate pravo da nosite čak i te mrziteljske simbole. Pošto je unapred liberalni establišment koji kontroliše medije odlučio da su mrzitelji dostojni prezira, oni koji su se tome suprotstavljali su po prirodi stvari pozitivni i njih je trebalo podržati. Trampu je zamereno što je rekao da je nasilja bilo na obe strane, jer se nije opredelio za ideološku matricu po kojoj se vrednuju postupci ne shodno Ustavu, već po ideološkoj poziciji. Paralelu sa tim imamo u ratovima na području bivše Jugoslavije kada su redovno postupci Hrvata, muslimana ili Albanaca bili pravdani time da su oni žrtve srpske agresije, a srpski postupci su bili preuveličavani ili čak i izmišljeni, jer su oni unapred bili označeni kao loši momci. U vreme Krajine, u vreme „Oluje“, avgusta 1995. godine, tadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt je rekao: „Ne, ovo nije etničko čišćenje. Etničko čišćenje je nešto što Srbi rade“.
Da li ste iznenađeni rezultatom ankete koju je objavio „Tajm“ da neke saveznice SAD i sedam evropskih zemalja članica NATO-a imaju više poverenja u Putina nego u Trampa?
— Nepoverenje u Trampa u Zapadnoj Evropi je dobrim delom rezultat činjenice da Evropskom unijom dominiraju globalisti poput Makrona, Junkera i Merkelove, pobornici slobodne migracije i protivnici nacionalnog suvereniteta i stoga je on za njih anatema, a naravno konzumenti evropske medijske mašine ga onda percipiraju kao pretnju tim navodno pozitivnim trendovima.
Ja sam ovog leta imao prilike da proputujem i Beneluks, Nemačku, Italiju i Francusku i video sam da je veoma prisutan tretman Putina kao oličenja svega što je stereotipno loše u vezi sa Rusijom, koja ne pripada Evropi, koja je van evropskog civilizacijskog kruga. Ipak, nikad ne uzimam rezultate anketa zdravo za gotovo, ali bih rekao da, pogotovo kada je reč o severozapadnom delu evropskog kontinenta, rusofobija u javnom diskursu nije ništa manja nego u SAD.
